atletika

Atletika

Atletika je jedna od temeljnih i najraširenijih sportskih grana, koju karakterizuje osnovni ljudski pokret i ponašanje, a koja obuhvata: trkačke, bacačke i skakačke discipline. Zbog svoje sveobuhvatnosti zovemo je, i istinski jeste, kraljica sportova! Atletskim vježbama stiče se fizička snaga, izdržljivost, brzina i okretnost a učvršćuju se svojstva volje kao sto su hrabrost, odlučnost i upornost. Discipline atletike odlikuju se motoričkim kretanjima koja se uspješno mogu primjenjivati u toku obrazovnog procesa ili kroz druge oblike vježbanja, pomoću kojih se značajno utiče na podizanje opšte psihofizičke sposobnosti pojedinca. Atletika je polazište i temelj za sve ostale sportove. Od 1896 godine uključena je u redovni program Olimpijskih igara.
Ona predstavlja osnovni i najznačajniji sadržaj svakih Olimpijskih igara. Međunarodna atletska federacija (IAAF) osnovana je 1912. godine u Stokholmu i danas ima 212 država - članica. Od 1983. održava se prvo na četiri a sada na dve godine svetsko prvenstvo za seniore i seniorke, od 1986. godine za juniore i juniorke a od 1999. godine i za kadete i kadetkinje. Od 1930. svake četvrte godine održava se prvenstvo Evrope za seniore i seniorke, a od 1929. godine i Balkanske igre. Atletika je najrazvijenija u SAD a odmah za njom su Rusija, Nemačka, Kuba i Kenija.

Atletske discipline

Atletske discipline su brojne, koje obično delimo na trkačke, bacačke, skakačke i višeboj. Iako se najčešće koristi metrički sistem za meru udaljenosti ili ostvarene dužine/visine skoka ili dužine bacanja, ponekad se javljaju i drugačije mere, pa je recimo uobičajena trka na jednu milju.

Trkačke discipline

Kratke staze ili sprint: trke na deonicama do 400 m. Uobičajene deonice su: 60 m (jedino u dvorani), 100 m, 200 m i 400 m.
Srednje staze : trkačke disicpline na udaljenosti od 800 do 3000 m. Uobičajene deonice: 800 m, 1500 m, 3000 m
Duge staze : trkačke disicpline na udaljenosti veće od 5000 m. Uobičajene Deonice: 5000 m i 10000 m, i maraton
Štafete: ove trke uključuju nastup po 4 takmičara iz jedne ekipe, koji naizmenično trče pojedine deonice izmenjujući štafetnu palicu. Uobičajene štafete: 4x100 m, 4x400 m
Preponske trke: uključuju tzv. visoke prepone (60 m prepone u dvorani, 100 m prepone žene, 110 m prepone muškarci), zatim tzv. niske prepone (400 m prepone) i 3000 m prepreke (stipl).
Brzo hodanje: uključuje deonice 10 km, 20 km, 50 km

Bacačke discipline

Koplje
Disk
Kugla
Kladivo

Skakačke discipline

Skok udalj
Skok uvis
Skok motkom
Troskok

Višeboj

Sedmoboj (žene)
Desetoboj (muškarci)

BACACKE DISCIPLINE

Bacanje koplja

Bacanje koplja je sportska disciplina u kojoj atletičari bacaju koplje što dalje mogu. Koplje je prvobitno korišćeno u lovu i ratovanju, a postalo je olimpijski atletski rekvizit još 708. godine p.n.e, kada je koplje napravljeno od maslinovog drveta bacano u dve discipline: bacanje udalj i u metu.

Takmičenje

Ako na takmičenju učestvuje osam ili manje takmičara, svaki od njih ima šest pokušaja. Ako ih ima više, svaki takmičar baca koplje tri puta, a osmorica sa najboljim rezultatima dobijaju još po tri pokušaja. Hitac je ispravan ako vrh prvi dodirne tlo, bez obzira na to da li se koplje zabolo u zemlju ili nije. Takmičari se diskvalifikuju ako ne izvedu bacanje u roku od jednog minuta ili ako napuste prostor za bacanje pre nego što koplje padne na tlo.

Bacanje kladiva

Bacanje kladiva ( engl. hammer throwing, nem. Hammerwurf, fr. lancement du marteau, rus. метание молота) je jedna od atletskih bacačkih disciplina.
Ranije se smatralo da je ova atletska disciplina samo za snažne njude, a danas da je za one koji žele da postanu snažni. Bacanje kladiva razvija celi kompleks psihomotoričkih osobina (snagu, okretnost i brzinu), pa izrazito pojačava osećaj ravnoteže.

Istoriski razvoj

Prva takmičenja u ovoj disciplini sreću se u Velikoj Britaniji, gde su zabeleženi prvi postignuti rezultati. Bacao se teški kovački čekić, koji je zbog duge drvene drške diktirao kretanje sa zamasima pretežno u horizontalnoj ravni. Kasnije je drvena drška zamenjena lancem, a zatim žicom. U početku se bacalo sa linije, zatim iz kruga prečnika 2,5 m i najzad iz kruga prečnika 2,135 m.
Iz Velike Britanije ta disciplina se prenela u susedne, a kasnije i u ostale zemlje. Ipak bacanje kladiva zbog posebnih uslova pod kojima se izvodi (posebno bacalište, zaštitna mreža, opasnost od kidanja žice i sl.) nije tako rasprostranjena disciplina, kao što su druga bacanja.
Prvi rezultat zabeležen je 10. maja 1828. u Velikoj Britanij kada je Englez Adam Vilson bacio kladivo 27,74 m[1]. Prvi zvanični najbolji rezultat na svetu registrovan je 1883. godine, a postigao ga je Džon Gruera (Velika Britanija), sa rezultatom od 30,85 m.[2]. Istaknutiji takmičar početkom 20. veka bio je Džon Flanagan (SAD) koji je 13 puta popravljao najbolji rezultat dok se nije 1909 učvrstio na 56,19 m.[3]. Američki bacači su dominirali do 1928. godine kada je Irac Patrik O'Kalahan na Olimpijskim igrma u Antverpenu postao olimpijski pobednik sa tadašnjim olimpijskim rekordom 51,39 m.
U Jugoslaviji se bacanje kladiva pojavilo odma posle 1918. godine. Prvi zabeleženi rekord postavio je Đuro Gašpar 1920. godine sa rezultatom 31,84 m.[4]. Najveći uspeh postigao je Ivan Gubijan, osvajanjem srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. godine. To je bila prva olimpijska medalja u atletici za jugoslovensku atletiku uopšte, a i dan danas jedina medalja u disciplini bacanja kladiva.
Bacanje kladiva u muškoj konkurenciji je na programu drugih Olimpijskih igara u Parizu 1900 godine i od tada je na programu Olimpijkih igara.Amerikanac Džon Flanagan je prvi atletičar koji je pobedio u bacanju kladiva na Olimpijskim igrama.
U ženskoj konkurenciji bacanje kladiva počelo se razvijati mnogo kasnije pa je na Olimpijske igre, uvedeno tek u Sidneju 2000. godine.

Bacač kladivaNa Svetskom i Evropskom prvenstvu u atletici na programu je od samog početka Svetskom 1983. godine u Helsinkiju , odnosno Evropskom 1934. u Torinu.
U ženskoj konkurenciji bacanje kladiva je ušlo u program na Svetskom prvenstvu 1999. godine u Sevilji, a na Evropskom prvenstvu 1998. u Budimpešti.
Zbog specifičnih uslova za takmičenje bacanje kladiva nije na programima atletskih prvenstava koja se održavaju u dvorani.


Pravila takmičenja

Kladivo se baca iz kruga prečnika 2,135 m. Dozvoljena je upotreba rukavice za zaštitu ruke. Bacač može da započne bacanje iako se kladivo u polaznom položaju leži izvan kruga za bacanje. Ako se u toku izvođenja prekine žica, takmičar može ponoviti bacanje. Bacanje se priznaje samo onda, ako nije prekinuto kretanje zbog toga što je za vreme izbacivanja ili okreta kladivo dotaklo tlea unutar kruga ili van njega.
Celo kladivo mora da bude teško najmanje 7,257 kg, dugo najviše 122 cm.. Prečnik glave kladiva treba da ima najmanje 10,2 cm, a najviše 12,0 cm. Debljina žice treba da ima najmanje 3 mm. Dužina drške kladiva je 105 mm., a njena širina 110 mm. Prečnik metalnog materijala od kojeg je drška izrađena treba da bude 55 mm. Radi zaštie bacača, sudija i publike krug za bacanje kladiva ograđen je zaštitnom mrežom prečnika 7,60 m. i visine najmanje 2,74 m. Mreža je otvorena u pravcu baeanja, a otvor iznosi 6 m. Saktor za određivanje prostora u koji treba da padne kladivo određen je uglom od 45°.

SKAKACKE DISCIPLINE

Skok udalj

Skok udaljSkok udalj u atletici, je sportska disciplina, u kojoj sportista ili sportistkinja pokušavaju jednim skokom iz zaleta, postići što duži skok. Skakač u dalj za to ima šest pokušaja.
Ova atletska disciplina u muškoj konkurenciji, je već na prvim modernim Olimpijskim igrama u Atini 1896., uvrštena u njihov program. Skok udalj za žene se broji u olimpijske discipline tek od 1948. godine. Između 1900. i 1912. olimpijska disciplina je bio i skok iz mesta, tj. bez zaleta.
Najslavniji skakači u dalj su Džesi Ovens (8,13 m iz 1936.), Bob Bimon (8,90 m iz 1968.), Karl Luis (8,87 m iz 1991.) i Majk Pauel (8,95 m iz 1991.). Karl Luis je skočio preko 9 metara sa prestupom, i 8,91 sa vetrom jačim od dozvoljenog, pa ti rezultati nisu priznati.

Skok uvis

Olimpijska pobednica Ruskinja Jelena Slesarenko na Olimpijskim igrama u Atina 2004.
Prva olipijska pobednica u skoku uvis Kanađanka Etel Kadervud na Olimpijskim igrama u Amsterdam 1928.Skok uvis je standardna atletska disciplina za sve dobne kategorije i oba pola. Sasastoji od preskakanja vodoravno postavljene letvice na tačno određenoj visini bez ikakvih pomagala (za pomagala vidi Skok motkom). Nalazi se na programu svih atletskih takmičenja od školskih do olimpijskih na otvorenom i zatvorenom prostoru..

Istorija

U helenskoj agonistici skok uvis je nepoznat. Međutim neka primitivna plemena (primer Vatusi u Zapadnoj Africi) skaču uvis sa malo povišenog odrazošta (humka termit i sl.) Skokovi preko konja, koplja i dr. predmeta poznati su iz epskih pesama raznih naroda, pa i našeg. Zato se pretpostavlja da je dkok uvis vrlo davnog porekla.
Prvi rezultat skoka uvis u sportskom smislu zabeležen je 1864 u Engleskoj, a potigao ga je (H. Gook — 175 cm)[1].
Prva zvanična pravila su nastala 1865. godine. Tehnike skakanja su se menjale od najstarijeg skoka makazicama, preko dvostrukih makazica sa okretom, tzv. zgrčenom tehnikom do današnjega leđnog prelaska letvice tehnikom fozberi flopi Fosbery-flop iz 1968. godine.
Folzberi flopiDve su osnovne vrste skoka uvis: iz mesta i iz zaleta. Skok uvis iz mesta danas služi kao vežba, mada se ranije pojvljivao na programim mnogih takmičenja. Od Olimpijskih igara 1900. do 1912 Skok iz mesta je bio i olimpijska disciplina na. Na Olimpijskim igarma 1900. Rej Juri je iz mesta postigao 165 cm, osvojio zlatnu medalju i dugo držao najbolji rezultat na svetu. U skoku iz mesta skakač stoji bočno prema letvice, zamahuje sa ove ruke i odrazom sa obe noge skače uvis, da bi u vazduhu tzv. makazicama, preskočio letvicu.
Prvi je 2 metra preskočio skokom iz zaleta George Horine) 1912. године. -{cm). [2]. Prvi ugoslovenski rekord je postvio 1919. Z. Grund visinom od 155 cm.


Pravila takmičenja

Odraz u skoku sa zletom mora da bude izveden jednom nogom. Za svaku visinu dozvoljena su tri pokušaja. Takmičar sam utvrđuje na kojoj će visini skakati (pojedine visine se može da propušta). Ako tri puta zaredom sruši letvicu ispada iz takmičenja. Visina se meri vertikalno od podloge do najnižeg dela gornje ivice letvice.
Ako dva ili više skakača završe takmičenje saistim rezultatom, bolji plasman ima onaj koji je poslednju visinu preskočio u manje polušaja. Ako su u tome jednaki onda bolji plasman ima onaj koji ima manje neuspelih pokušaja. Ako je i to isto takmičari dele mesto plasmana.
Ranije je bilo prvilo da u poslednjem slučaju kada imaju isti broj neuspelih pokušaja takmičari pokušacvaju četvrti put preskoče visini koju prethodno nisu preskočili. Ako u tome ne uspeju letvica se spušta, a ako preskoće letvica se diže. Takmičari skaču samo jedamput dok jedan takmičar na pobedi.

Skok motkom

Skok motkom je sportska disciplina koja podrazumeva upotrebu savitljive motke kako bi se preskočila lestvica postavljena na što većoj visini. Skok motkom je jedina disciplina u kojoj se upotrebljava pomagalo kako bi se preskočila određena visina. Kako istoričari tvrde, poreklo ove discipline možemo pratiti do drevnih vremena. Postaje zvanična disciplina 1812. godine, u vreme održavanja prvih atletskih susreta u Engleskoj, a pojavljuje se i u šampionatima univerziteta Kembridž, 1857. Iako je skok motkom u ženskoj konkurenciji uveden samo nekoliko godina kasnije, takmičenje za žene nije uvršteno u olimpijske discipline sve do Sidneja 2000.

Troskok

Troskok spada u skakačke atletske discipline. Sastoji se od tri skoka, od kojih se odskok i prvi korak izvode na istoj nozi. Veoma je zahtevna disciplina i samo istinski šampioni postižu dobre rezultate.
Svetski rekorder je Britanac Džonatan Edvards sa 18,29 m (Geteborg 7. avgust 1995.), a u ženskoj konkurenciji Ukrajinka Inesa Kravec sa 15,50 m (Geteborg 10. avgust 1995.).
U Srbiji rekord u muškoj konkurenciji drži Miloš Srejović sa 17,01 m, a kod žena Marija Martinović-Šestak sa 14,52 m.