Raska arhitektura

У време када је Византија преживљавала тешку кризу због крсташког освајања Цариграда 1204. године, Србија се као држава оснажује. Крајем XII века ствара се особен рашки стил, који је током XIII вијека дао споменике највиших квалитета.

Када су почели доводити градитеље, клесаре и сликаре из далеких крајева, први српски ктитори су морали бити помирени с тим да ће ти мајстори са својом вјештином и умијећем донијети и идеје и стилска обиљежја средина из којих су поникли. Ктиторима је, наравно, као и свим инвеститорима остајало прилично слободе да бирају и одлучују о многим важним стварима, од детаља везаних за програм, преко димензија, до материјала и украса. Писани извори свједоче о томе да су се ктитори уносили у појединости подухвата које су финансирали.

Градитељи најстаријих српских очуваних цркава остају непознати не само као индивидуалности, остају непознати и крајеви из којих су потицали. О њима се може судити једино по дјелима, по ономе што су од свога знања и вјештине уградили у здања. Код цркава с краја XII и из XIII века ти остаци руку недвосмислено упућују на западњачко поријекло, на средине у којима су мојстори могли упознати романичке облике и узоре. Подијељена су мишљења о томе одакле су долазили градитељи и клесари рашких споменика, из романских градова јадранске обале, као што су Бар, Котор, Дубровник, Сплит или Задар, који су били најближи, или из градова наспрамне обале Јужне Италије, или чак у Северној Италији, која је тада била највећи расадник способних и познатих мајстора.

Очуване и проучене грађевине рашке школе, распрострањене на територији српске државе прије великих проширења крајем XIII вијека и везане за династију Немањића, показују висок степен стилске уједначености, мада се дају препознати разнородни елементи из којих је њихов стил компонован. Сродничку сличност, по којој се могу препознати у кругу оновремених споменика, ови храмови захваљују угледању на старије грађевине, које су послужиле као обрасци, тако да се није морало у сваком појединачном случају спајати традиционална византијска основа са романичким начином грађења и украшавања.

СТУДЕНИЦА
Манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице



Градња ове мајке свих српских цркава у долини Студенице, лијеве притоке Ибра, под планином Радочелом, трајала је доста дуго. Први радови приведени су крају пролећа 1196. године када је Немања, оставивши пријесто, примио монашки постриг и ново име Симеон, и ушао у манастир. Постојало је више цркава (очувале су се три цркве) у дворишту овалног облика, које је било опкољено одбрамбеним зидом. Најзначајнија је Немањина црква саграђена после 1183. године и посвећена Богородици. Краљ Радослав, унук Немањин, подигао је 1235. године велелепну припрату испред Богородичиног храма. Од пропасти српске деспотовине 1459. године Студеница дијели судбину са српским народом. Често је страдала од Турака, али се увек и опорављала.
Богородичин храм је једнобродна грађевина са куполом. Са сјеверне и јужне стране цркве, испод куполе, налазе се мали бочни вестибили са порталима који јој дају изглед попречног брода. На источној страни је тространа апсида, полукружна и споља и изнутра, а на западној (предњој страни) продужена припрата. Ту се први пут среће права, вратима одвојена, припрата, истовремено озидана. Она је исте висине као и олтар, а обухваћена је у заједничке фасаде са самом црквом. Купола се, пак, издиже изнад крова на пространом коцкастом постољу. Купола је дванаестострана са спољашње стране, а овална са унутрашње. Постоље куполе и полуобличасти сводови ослањају се на дебеле зидове ојачане пиластрима. С предње стране цркве дозидана
је једна пространа и висока спољна припрата са две бочне полукружне капеле и крстастим сводом. Ову спољну припрату дозидао је краљ Радослав. Радослављева припрата разликује се димензијама и начином обраде фасаде од првобитне цркве. Њен тробродни базиликалан кров покривен је био оловом, преко дрвене конструкције која је изграђена изнад сводова.
Фасаде саме цркве су озидане углачаним тесаницима мермера, чија дебљина иде и преко 30 цм, док је остали дио зида иза њих озидан обичним притесаним каменом; при томе су комади мермера комбиновани из разних величина у водоравне редове, тако да су само водоравне спојнице континуалне. Мермер је био из оближње планине Радочело, тзв. радочелски мермер. Под кровом је изграђен венац од аркадица на консолама, међу којима има скулптура изванредне вриједности. Купола споља није обрађена у мермеру као остале фасаде, већ у редовима камена и опеке, а била је и омалтерисана.
Уопште је цијела спољна архитектонска обрада Студенице романског стила. Портали, којих има четири (један на западном улазу, други на пролазу из припрате у сам храм, трећи и четврти на бочним улазима), богато су обрађени клесаним украсом. Нарочито је раскошан главни, западни портал, који се налази између спољне и унутрашње припрате. И прозори имају камене первазе, од којих је најбогатије обрађен онај тродјелни на олтару. Остали прозори су са једним јединим отвором или су дводјелни.

Богородичин храм, као први изграђен манасир на овим стилом, спајајући византијско са романичким, постао је узор у даљем градитељству периода до 1300. године, када настају нови градитељски стилови у Србији.

Претпоставља се да су мајстори студеничке цркве били из Приморја, можда из Котора, града у коме је Стефан Немања имао свој двор. Натпис на тимпанону западног портала писан је чистом српском редакцијом што указује на могућност да су мајстори били српског поријекла.

ЖИЧА
Манастир посвећен Вазнесењу Господњем



Ово духовно, културно и национално средиште српског народа основао је српски краљ Стефан Првовјенчани почетком ЏИИИ вијека. Изградња новог сЈедишта српске архиепископије, због политичких и других прилика, трајала је доста дуго. Радови су убрзани послије 1219. године када је добијена самосталност Српске цркве и када је Жича постала прво сједиште Српске архиепископије.

Манастир Жича је у свом вишевјековном постојању, доживио исту судбину као и остале српске светиње. Често је рушена, али и обнављања. Међутим, свака обнова давала је и нови изглед овом манастиру. Не можемо се са сигурношћу поуздати у литературе које користимо како би дошли до правог знања о првобитном изгледу овог манастира. Данашњи изглед са црвеном фасадом, црква манастира Жиче добила је за вријеме обнове од 1925. до 1936. године.


Оно што знамо је, да црква манастира Жиче, такође, припада рашкој градитељској школи. Овај стилски правац је достигао свој врхунац управо у Богородичиној цркви у Студеници и у Жичи, које су постале образац за касније грађење цркава све до дубоко у ЏИВ вијек. Жича је једнобродна грађевина са једном куполом и пространом полукружном апсидом на источној страни која је исте ширине као и брод. Ђаконикон и праскомидија, који су нажалост срушени, били су под једносливним крововима, док су пјевнице под двосливним, постављеним попречно у односу на храм, тако да дјелују као ниски попречни брод (трансепт) који основи храма даје изглед у облику слободног крста. На средишњем дијелу храма уздиже се купола, а бочне капеле уз стару припрату су накнадно призидане. Жича, као и Студеница, накнадно је добила спољну припрату са катихуменом на спрату и звоником на западној страни. Како је Жича страдала у последњој деценији ЏИИИ века и била обнављана, првобитни изглед спољне припрате није сачуван. Црква је зидана каменом и опеком. Фасаде Жиче нису сачувале свој првобитни романички украс: широке и мирне површине обојене су црвено по светогорским узорима.
По својој архитектонској сложености, црква манастира Жиче одликује се различитим умјетничким схватањима, а највише је прожета духом византијског градитељства. Западњачка компонента рашке школе долази овде до изражаја на кули-звонику, додатој касније, у виду крстастих сводова, изгледу прозора и пластичном украсу, који је овде скроман.

МИЛЕШЕВА
Манастир посвећен Вазнесењу Господњем


Манастир Милешева се налази у долини истоимене ријеке недалеко од Пријепоља. Задужбина је српског краља Владислава, сина Стефана Првовјенчаног. По свеукупном значењу овај манастир је заузимао друго мјесто, одмах послије манастира Студенице. Турско ропство било је погубно и за српски народ и за његове светиње, па је ту тегобу осјетио и овај манастир, али се њој и супротстављао. Обновом 1863. године манастирска црква је значајно измијенила свој првобитни изглед.

По својим архитектонским одликама црква манастира Милешеве припада рашкој школи. Одређену архитектонску посебност чини једнобродна основа храма који се шири од запада ка истоку, као и изостављање источног травеја, тако да три широке олтарске апсиде налијежу непосредно уз источни зид под куполом. Купола се уздиже, са унутрашње стране, на низу од неколико степенасто избачених лукова. Очигледно је угледање на Жичу, али мајстори из приморја нису имали искуства са куполом, па је њено постоље знатно уже и друкчије ослоњено на пиластре и спољне зидове. И овде је спољна припрата накнадно додата, кад је Владислав био краљ, и намијењена је била чувању гроба светог Саве, чије је тијело пренијето из Трнова. Уз спољну припрату додате су са сваке стране капеле са апсидама и куполама. Отвори су измијењени приликом каснијих преградњи, срушен је зид између наоса и припрате, а од раскошних портала остали су само фрагменти.

Првобитна манастирска црква, наос са старијом припратом, зидана је изједна од грубо притесаног камена. Већ у контурама основе показује се непрецизна техника градитеља: споменуто је да јужни и северни зид дивергирају ка истоку, сем тога јужни зид је знатно дебљи и јужни пјевнички простор је дубљи.
Темељи олтарске апсиде, праскомидије и ђаконика оригинални су; спољашњи зидови праскомидије и ђаконика разваљени су у XIII веку и реконструисани су 1863. до 1867. Стара олтарска апсида очувана је на јужној страни до знатне висине од преко 5 метара. По фрескама XIII века у олтару види се да је полукруг апсиде почињао одмах од пиластара; иза њих није постојао свод као у осталим црквама рашког типа. Негдје у XVII веку уклоњен је стари романски портал са западног зида наоса, а отвор врата проширен је толико да је преградни зид између наоса и нартекса сведен на два јаче истурена пиластра. Од старих врата оригиналан је свакако ниски скромни западни портал унутрашњег нартекса. Неизмјењена су остала и мала врата која воде из пјевница у праскомидију и ђаконикон.
Полукалота велике апсиде реконструисана је у XIX веку, кад и калота велике куполе; висине ових президаних дијелова доста одступају од првобитних; нарочито је ниско спуштена полукалота главне апсиде.
Романско је, пре свега, ритмичко пењање маса и простора у висину. У Студеници велика купола обухвата и осветљава јединствени поткуполни простор. У Милешеви је то језгро рашчлањено - у плану - на три компартимента развијена по попречној основи која се укршта са главном. Сем тога, нагло степеновање уских и неједнако освјетљених простора у висину сасвим се одваја од византијских схватања унутрашње архитектуре. Купола, типична византијска конструкција, на Милешеви је сличнија романској кули на укрштању бродова него византијској куполи.
Раније, поред портала на источном и западном зиду постојала су једна мала врата на сјеверној страни и двоја на јужној; изнад тих пролаза на сјеверном и јужном зиду били си већи прозори, широки преко једног метра. Пре израде фресака зазидана су сва троја врата на сјеверном и јужном зиду, а прозори изнад њих знатно смањени. Нешто већи прозор остао је на западном зиду изнад портала. Сликари су, дакле, захтијевали преправку, и док се не обије сав каснији малтер са фасаде милешевске цркве, може се само нагађати о тачном изгледу првобитне зграде.
Као и остале грађевине рашког типа и Милешева је била украшена богатом каменом пластиком (посебно портали и прозори), која је временом пропала.