Tajna spasenja

На што треба да православни обрати пажњу у разговору са католиком?



Апостолска Црква је, према својој структури и самоизражавању, Саборна Црква. Сабор као највише представништво свих чланова Цркве остварује начело њеног јединства. Већ у апостолска времена различитост у неким питањима која су се тицала мисионарства међу паганима није бар ријешен једним гласом Апостола Петра, већ је одлучио сабор. Карактеристично је да је на првом Апостолском сабору у Јерусалиму предсједавао епископ Јаков, а ме апостол Петар, и Јаков је у завршном говору извео закључке Сабора. Сам карактер Апостолског сабора свједочи о томе да је у древној Цркви саборна одлука стајала изнад ауторитета било кога апостола. Да је у древној цркви постојало начело еклисиолошког монархизма - примат безгрешног. по дјелима вође, онда би идеја сабора као таквог била непотребна и бесмислена: за сва питања догматског и моралног карактера било би довољно обратити се римском папи - "епископу епископа, намјеснику Христа на земљи". Окитивши римског папу натчовјечанским особинама безгрешности у дјелима вјере и морала, римокатолици не могу да објасне противуречности у папским булама и појаве, као што су одрицање од Христа једног од папа (касније се покајао и постао мученик) и како је папа Хонорије примио монофизитску јерес (због чега је био осуђен на Шестом Васељенском сабору). Црква не познаје "интелектуалну безгрешност" која би зависила од чина и мјеста живљења. Дух Свети свједочи кроз уста пророка Давида, да је сваки човјек лаж (Пс 115, 2). У свој пуноћи истину је изразила Васељенска црква у њеном саборном јединству. Другим ријечима, чистота вјере је у јединству љубави.

Филиокве је са догматске тачке гледишта јерес (два исхођења Духа Светог), а са еклисиолошке - то је нарушавање саборног јединства; са моралне -манифестовање духа гордости. Символ вјере је био утврђен на Првом и Другом сабору као чврста основа хришћанског вјероучења. Васељенски сабори су забранили да се мијења, скраћује Символ вјере или уноси у њега неки додатак. Римска црква је направила гријех против васељенског јединства измијенивши Символ вјере и самим тим себе супротставила Саборној цркви.

Провинцијализам се види у томе да дио ставља себе изнад цјелине, на примјер: провинција иступа у име читаве државе. Римски патријархат је једностраним актом догматског диктата ставио своје одлуке изнад одлука Васељенских сабора и од начела љубави прешао на начело вођства.

У свом историјском бићу римокатолицизам врши сталну модернизацију саме Римокатоличке цркве, прилагођавајући је свијету који се стално мијења, његовој култури и идеологијама, идејама и укусима. Зато Католичка црква све више и више добија карактер утилитарне организације. Мистика се овдје изрођава у естетизам, а аскетика се замјењује доброчинством и социологијом.

На шта треба да православни обрати пажњу у разговору са Јудејцем?



Средиште разговора треба да је питање о Месији. Овдје као општи извор служе књиге Старог завјета као богооткривена истина. Треба на основу библијских текстова указати да се пророчанство о Месији испунило у лицу Исуса из Назарета. Треба такође указати да је код пророка Месија проповиједан као Спаситељ читавог човјечанства - како Јудејца тако и народа који су живјели у паганству, и да је тек постепено у синагогалном мишљењу лик Месије примио лик националног вође и оснивача хилиајстичког царства на земљи. Треба указати да се послије Исуса из Назарета у Израиљу појавио читав низ лица која су се издавала за месију, а ништа нијесу донијела своме народу осим патње и разочарења (нпр. Бар - Кохба, кога је један од најутицајнијих рабина - Акиба сматрао за спаситеља Израиља).

Треба оповргавати лажно и тенденциозно мишљење, које постоји мећу Јудејцима, да је антисемитизам појава која је никла у хришћанском свијету и да је карактеристична за хришћанске народе. У ствари, антисемитизам је постојао још у старом свијету, о чему свједоче антички историчари и пјесници. Антисемитизам постоји међу муслиманима и међу представницима других религија; многи идеолози атеизма били су антисемити; фашистичка партија, која је непријатељска по својој идеологији према хришћанству, узела је антисемитизам као свој политички програм. Ми се уздржавамо од анализе ове појаве и тек указујемо на чињенице.

Треба обратити пажњу на то да је идеја о градњи на земљи хилијастичкога царства на челу са вођом - Месијом и престоницом у Јерусалиму послужила као узрок материјализације духа народа. Ако је древни Израиљ уједињен око Јерусалимског храма видио своју главну мисију у очувању једнобожја међу паганима свијета и Царство Месије примио као царство свих народа, спознавши истинског Бога, онда се сада стање промијенило: народ, узевши овоземаљску идеју теократске државе развио је бурну дјелатност на овоме плану.

Ако древни Израиљ није дао свијету велике философе и научнике, није оставио практично никаквог трага у свјетској литератури, ипак се савремени Израиљ манифестовао у свим облицима науке, књижевности и умјетности. Али да ли је то препород или је то само трансформација ранијег духовног потенцијала на нижем душевном нивоу? Ми смо склони помислима да је, измијенивши појам и представу о Месији, јудејски народ ишчупао из себе главни стуб Библије и почео размишљати материјализовано, у земаљским категоријама.

Антисемитизам као историјска појава је био непознат у временима израиљских царева и вавилонског ропства. Јудејци су заузимали значајне положаје у Асирској и Вавилонској империји и птоломејском Египатском царству. Али од времена рабизма нараста антисемитизам. Да ли је то подударање или психолошка чињеница?

Треба примијетити двојност у моралу Талмуда, који препоручује једне норме у узајамним односима Јудејца, а друге између Јудејца и осталих народа. Ово треба упоредити са захтјевима Јеванђеља да се буде праведан и милостив према људима независно од њихове нације и вјероисповјести, и да се воле и своји непријатељи. Јеванђеље даје опште моралне основе за живот човјека и уз то се стара да пробуди његов унутарањи морални осјећај - глас његове савјести. Јудаизам регулише човјеков живот читавим системом прописа, па етику и моралност из унутрашњег осјећања, из потребе самог срца, он чини схоластичким системом, заснованим на каузалистичком принципу (одговори на све могуће случајности). Али, рекли бисмо, главна грешка рабинима је талмудско-кабалистичка представа о томе да је Бог створио Јудејце, а 72 нижа духа - остале народе свијета. То касније предање, које се противи духу и слову Библије, води ка догматизовању национализма. Човјек који је присвојио идеју првенства и изабраности, губи највећу вриједност свога живота - способност да воли све људе као дјецу јединственог Оца и да у сваком човјеку види лик Божији. Љубав, која је сведена на своју породицу, своју нацију, добија егоцентрични карактер, и губи мистичку дубину.