Lirska pesma

Лирске песме су најбројније у српском усменом казивању. На неки начин најверније и најпотпуније изражавају стари српски дух и мисао. Бавиле су се скоро свим темама које су се јављале у патријахалном српском друштву – не само да су описивале колективне мотиве и осећања, већ су изражавале и лична осећања, надања и снове. Песме су пратиле цео српски живот – од рођења, па до смрти. Вук Караџић их назива женским песмама.

Лирске и епске песме се разликују по односу субјективног и објективног чиниоца, али и по односу песме и певања са друге стране. Сам Вук Караџић то лепо каже: "Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женски пјесама више гледа на пјевање, него на пјесму, а у пјевању јуначкије, највише на пјесму." ("Српске Народне Пјесме I" Вук Стеф. Караџић) Женске песме су певане, не само од стране жена и девојака, већ и од мушкараца, поготово момчади, и то најчешће по двоје у један глас.

Што се тиче старости песама, лирске песме, које су забележене, су старије од забележених епских - јуначких песама.

Највећи део лирских песама може се тумачити кроз своју практичну употребу – и тако их поделити на две велике скупине: обичајне и обредне песме у првој групи, и љубавне и остале песме, које немају никакве наменске мотиве, у другој групи. Обредне песме се даље могу поделити на календарске обредне песме (коледарске, додолске, ускршње, ђурђевске, водичарске, лазаричке, спасовске, краљичке, ивањске), затим песме које су повезане за разне тренутке људског живота – бабичке песме, успаванке, тужбалице, сватовске песме, а обичајне песме, или последничке песме су везане за рад и забаву и међу њима спадају: жетелачке, играчке, песме које се певају на прелу или 'ранилу', слепачке песме и друге. И обичајне и обредне песме су настале из паганског, ритуалног схватања рада и живота. Чак и календарске песме, које су повезане за многе хришћанске празнике, су сачувале свој пагански карактер, нарочито оне које описују обредне обичаје везане за годишње промене у природи.

Љубавне песме су најбројније у српској лирици. Ове осећајне песме су тематски веома шарене – у њима су описани сви тренуци љубави – од најједноставнијих до најсложенијих осећања, али ипак преовладавају песме везане за бол приликом растанка. Ове песме се разликују и по месту где су настале – најчешће песме су у дубровачком и бококоторском крају, а и у унутрашњим брдовитим подручјима. За Босну је, такође, карактеристична севдалинка, са доста оријенталним обележјима, а за источну и југоисточну Србију, особена је чежњива, чулна песма. У северним панонским крајевима, овај вид певања се развио у виду градске лирике – а касније и у нашироко познат дистих – бећарац. Поред ових врста лирских песама, вреди споменути и породичне песме (о односима у српској патријахалној породици), митолошке песме (заостале из прастарих паганских времена, углавном о небеским телима, природним појавама и сл.), сатиричне и шаљиве песме, побожне песме са елементима хришћанског веровања.

Вук Стефановић Караџић је збирку 'различних женских пјесама' поделио на 20 поглавља (у складу са претходно наведеном поделом песама): 1. Пјесме сватовске; 2. Паштровски припјеви уза здравице; 3. Перашке почаснице; 4. Паштровско нарицање за мртвима; 5. Пјесме свечарске; 6. Пјесме краљичке; 7. Пјесме додолске; 8. Пјесме од коледе; 9. Пјесме божићне; 10. Пјесме, које се пјевају уз часни пост; 11. Пјесме онако побожне; 12. Пјесме сљепачке; 13. Пјесме особито митолошке; 14. Пјесме, које се пјевају на прелу; 15. Пјесме жетелачке; 16. Пјесме играчке; 17. Пјесме, које су се у Будви певале на Спасовдан; 18. Пјесме, које се пјевају деци, кад се успављују (из горњега приморја); 19. Љубавне и друге различне женске пјесме; 20. Пјесме бачванске нашега времена.


HAJBEЋА JE ЖАЛОСТ ЗА БРАТОM

Сунце зaђе за Невен за гору,
Jунаци се из мора извозе,
Броjила их млада Ђурђевица,
Све јунакe на броj наброjила,
До три њена добра не наброjи:
Прво добро Ђурђa господара,
Друго добро ручнога ђевepa,
Треће добро брата poђенoгa.
За Ђурђем je косу одрезала,
За ђевером лице изгрдила,
А за братом очи извадила.
Косу реже, коса опет расте;
Лицe грди, а лице израста;
Али очи не могу израсти,
нити срце за братом рођеним.

ВИЛА ЗИДА ГРАД

Град градила б'jела вила
Ни на небу ни на земљу,
Но на грану од облака;
На град гради тpoje врата:
Jедна врата сва од злата,
Друга врата од бисера,
Tpeha врата од шкерлета.
Што су врата суха злата,
На њих вила сина жени;
Што су врата од бисера,
На њих вила кћep удава;
Што су врата од шкерлета,
На њих вила сама сjеди,
Сама сjеди, погледуjе,
Ђе се муњa с громом игра,
Мила сестра су два брата,
А невjеста с два ђевepa;
Муња грома надиграла,
Мила сестра оба брата,
А невјеста два ђевера.


ДEBOJKA КУНЕ ОЧИ И ДРАГОГА

Ђевојка je црне очи клела:
"Црне очи, ви га не гледале!
"Све гледаcrе, данас не виђесте,
''Ђе мој драги мимо дворе прође
"И пронесе цвиjет у рукама,
"На рамену везену мараму,
"Kojy му je друга драга дала,
"На њоjзи су гране свакојакe.
"Колико je на марами грана,
"Толико му на срдашцу рана!
"Колико ли по гранама кука,
"Толико му на срдашцу мука !"


КАД ИДУ ПРЕКО СЕЛА

Ми идемо преко села,
Ој додо, ој додо ле!
А облаци преко неба,
Ој додо, ој додо ле!
А ми брже, облак брже,
Ој додо, ој додо ле!
Облаци нас претекоше,
Ој додо, ој додо ле!
Жито, вино поросише,
Ој додо, ој додо ле!


НАЈВЕЋИ ГРИЈЕСИ

Расло дрво сред paja
Племенита дафина,
Племенито родила,
Златне гране спустила,
Лишће joj je сребрно;
Под њом света постеља,
Сваког цвета настрта,
Понаjвише босиљка
И румене ружице;
На њоj светац почива,
Свети отац Никола,
К њем' долази Илиjа
Мироносна воjвода,
Па беседи Илиjа
Мироносна воjвода:
"Та устани, Hикола!
"Да идемо у гору,
"Да правимо корабе,
"Да возимо душице
"С овог света на oнaj."
Ал' беседи Никола:
"Окан'дер се, Илиjа
"Мироносна воjводо!
"Данас jeстe недеља,
"У њој с' ништа не деља,
"Већ се крсти и венча,
"Русе косе чешљају,
"Бело лице умива."
Опет вели Илиjа
Мироносна воjвода:
"Устај горе, Никола!
"Да идемо у гору,
"Да правимо корабе."
Ал' устаде Никола,
Отшеташе у гору,
Направише корабе,
Превезоше душице
С овог света на oнaj,
А три душе не могу:
Jедна душа гриjешна,
Кума на суд водила;
Друга душа гријешна,
С комшијом се мразила;
Трећа душа најгрешнија,
Девојку је скудила.

НЕБЛАГОДАРНИ СИН

Роди мajкa девет пособаца,
Изродила, пак обудовила,
Све и мajкa удова paнилa,
Иа преслицу и десницу руку,
Одранила, осам иженила;
Кад je стала деветог женити,
А он мajку у гору оправља:
"Иди, мajкo, у гору зелену,
"Ту ћe мени сад сватови доћи,
"Па ће с' на те свати сагадити,
"Jep си ти већ стара крмељива;
"Иди, мajкo, у гору зелену,
"Еда би те намерило зверjе."
С' штаком мajкa у гору отиде,
Путем идућ' грозне сузе рони.
Сретоше je два млада путника:
"Та Бога ти, ти старице стара!
"Куд си тако рано уранила?
"Уранила, да ти береш биље?"
Majкa плаче, не мож' да говори,
Jедва плачућ' ово пробеседи:
"Родила сам девет мили сина,
"Девет сина, девет пособаца,
"Изродила, пак обудовила,
"Удова сам све и одранила
"На преслицу и десницу руку;
"Осам сам и иженила мajкa,
"Сад сам стала деветог женити,
"Девети ме у гору оправља,
"Не би л' мене изело звериње."
Aли веле два млада путника:
"Врат' се натраг, ти старице стара,
"Те ти види твоjи девет сина."
Кад се мajкa натраг повратила,
Девет сина девет каменова,
Девет снаа девет љути змиjа;
Пак се змиjе по камењу виjу.


ПУТУЈУЋИ ПЈЕВАЈУ

Oj вишњо вишњице!
Дигни горе гране,
Испод тебе виле
Дивно коло воде,
Пред њима Pадиша
Бичем росу тресе,
До две виле води,
А трeћoj беседи:
"Пођ' за мене, вило!
"Код мoje ћеш мajкe
"У ладу седити,
"Taнкy свилу прести
"На златно вретено."


СМРТ ОМЕРА И МЕРИМЕ

Двоје су се замилили млади:
Омер момче, Мерима девојка,
У пролеће, кад им цвета цвеће,
Кад им цвета зумбул и каранфил;
Упази и jедна мала стража,
Мала стража Омерова мajкa,
Па беседи Омерова мajкa:
"Мили сине, Омер момче младо!
"Ти не љуби Мериме девоjке,
"Лепшом ћe те оженити мajкa,
"Лепом Фатом новога сердара;
"Jош je Фата од рода богата,
"И тебе ћe потпомоћи благом."
Ал' беседи Омер момче младо:
"Прођи ме се, мoja мила мajкo!
"Ниjе благо ни сребро ни злато,
"Beћ je благо, што je срцу драго.
"То не слуша Омерова мajкa,
Beћ на силу оженила сина,
И на силу довела девоjку.
Кад je било вечер по вечери
И младенце у ложницу свели,
Ал' беседи Омер момче младо:
"Ао Фато, ала ти си лепа!
"Moja Мера ниjе тако лепа,
"Ал' je Мера срцу моме драга.
"Oj Бога ти, Фатима девоjко!
"Донеси ми дивит и артиjе,
"Да напишем до две до три речи;
"Jep je мoja победљива мajкa,
"Па ће рећи, да си м' уморила.
''Кад je маjки књигу написао,
Он говори Фатими девоjки:
"Oj Бога ти, Фатима девоjко!
"Купаjте ме ђулом румениjем,
"Пронес'те ме покраj мoje Мере,
"Нек ме Мера мртвога целина,
"Кад ме ниjе живог пољубила.
"Oj Бога ти жалостна девоjко!
"Не пуст' гласа до биjела дана,
"Нек се мoja навесели мajкa
"И сестрице кола наиграjу
"И у колу песме напеваjу."
То изусти, па и душу пусти.
Кад у jyтpy бели дан освану,
Уранила Омерова мajкa,
Носи киту ситнога босиљка,
Да пробуди двоjе младенаца;
Цикну, викну Фатима девоjка:
"Ој Бога ми, мила мoja мajкo!
"Синоћ ти je Омер починуо."
Ал' беседи Омерова мajкa:
"Бог т' убио, Фатима девоjко!
"Ти си ми га уморила млада."
Ал' беседи Фатима девоjка:
"Нисам, мajкo, живота ми мога!
"Нег' ево ти до две до три речи,
"Што je теби Омер оставио."
Чита речи Омерова мajкa,
Чита речи, па сузе пролива.
Купаше га ђулом румениjем,
Понеше га Мериномe двору;
Ал' беседи Мерима девоjка:
''Ђул мирише, мила мoja мajкo,
''Ђул мирише око нашег двора,
"Чини ми се, Омерова душа;"
Ал' беседи лепе Мepe мajкa:
''Муч', не лудуj, Мерима девоjко!
''Муч', не лудуj, кад будала ниси;
"Сад твој Омер другу драгу љуби,
"А за тебе младу и не мари."
Ал' беседи Мерима девоjка:
''Ђул мирише, мила мoja мajкo,
''Ђул мирише, Омерова душа."
Она стрча доле низ чардаке,
Пa истрча на сокак на врата,
Види грану ситнога бисера,
Богом брати до два побратима:
"Чиjа ли je грана од бисера?"
Ал' беседе до два побратима:
"То je грана младога Омера."
Ал' беседи Мерима девоjка:
"Богом браћо, до два побратима!
"Спустите га пред мoje дворове,
"Да га jадна мртвога целивам,
"Кад га нисам жива пољубила.
"Спустише га пред Мерине дворе,
К њему Мepa жива примакнула,
Мртва Мepa црној земљи пала.
Сабљама joj сандук сатесаше.
Кад Омера од двора понеше,
Тада Мepy у сандук спустише;
Кад Омера на гробље донеше,
Тада Меру од двора понеше;
Кад Омера у раку спустише,
Тада Меру на гробље донеше;
Кад Омера земљицом посуше,
Тад Мару у раку спустише.
Ту се туку до две старе мајке
И проклињу и старо и младо,
Ко растави мило и драго.

ЉУБА ЗМАЈА ОГЊЕНОГА

Змаj пpолеће с мора на Дунаво
И под крилом пpонесе дjевоjку,
Под jедниjем лиjепу дjевоjку,
А под другим рухо дjевоjачко;
Ал' je змajy жеља додиjала,
Испод крила испусти дjевоjку,
Пак je посла за гору на воду;
Ал' на води три млада бeћара:
Jедан вели: "Лиjепе дjевоjке!"
Други вели: "Да je упитамо."
Трећи вели: "Да je обљубимо."
Ал' говори лиjепа дjевоjка:
"Прођ'те ме се, три млада бећара;
"Jа сам кћерца цара честитога,
"А сестрица паше Босанскога,
"Bjepнa љуба змaja огњенога;"
Пак пpолеће пpеко равна поља,
Како зв'jезда преко ведра неба.


ДEBOJKA И СУНЦЕ

Девоjка се сунцу противила:
"Japко сунце, лепша сам од тебе,
"И од тебе и од брата твога,
"Од твог брата, cjajногa месеца,
"Од сестрице звезде преоднице,
"Што преоди преко ведра неба,
"Као пастир пред белим овцама."
Jарко сунце Богу тужбу дало:
"Што ћу, Боже, с проклетом девојком?"
А Бог сунцу тијо одговара:
"Japко сунце, мoje чедо драго!
"Буд' весело, нe буди љутито,
"Ласно ћемо с проклетом девоjком:
"Ти засиjаj, преплaни joj лице,
"А ja ћу joj уду срећу дати,
"Уди срећу, све ситне девере,
"Злу свекрву, а свекра горега;
"Сетиће се ком се противила."


КУЈУНЏИЈА И ХИТРОПЕЉА

Што се сиjа краj горе зелене:
Да л' je сунце, да л' je мjесечина?
Нит' je сунце, нит' je мjесечина,
Већ два златна рога од jелена,
У њима су два града грaђена,
У jедном je кујунџија Јанко,
У другоме Jањa хитропреља,
Поручуjе кујунџија Јанко,
Поручуjе Јањи хитропpељи:
"Oj Бога ти, Jaњо хитропрељо!
"Да ти пошљем малено повјесмo,
"Опреди ми шатор и кошуљу,
"А што теби од тога остане,
"Ти опреди себи у дарове."
Јања била мудрија од Јанка,
Поручује кујунџији Јанку:
"Ој Бога ти, кујунџија Јанко!
"Да ти пошљем малену парицу,
"Сакуј мени в'јенце и обоце,
"А што теби од тога остане,
"Поткуј твога добра коња вранца,
"Нека ти је међу браћом фала."


НАДЖЊЕВА СЕ МОМАК И ДЈЕВОJКА

Наджњева се момак и девоjка:
Момак нажње двадест и три снопа,
А девоjка двадест и четири.
Кад у вече о вечери било,
Момак пиjе двадест и три чаше,
А девоjка двадест и четири.
Кад у jyтpy бео дан освану,
Момак лежи ни главе не диже,
А девоjка ситан везак везе.