Nemanjici

Младост

Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији, између 1169. и 1174/1175. године. Као млад побегао је у Свету Гору и замонашио се, тада је добио монашко име Сава. После неколико година, његов отац се одрекао престола и замонашио се. Њих двојица су заједно основали манастир Хиландар на Светој Гори.


Српска црква

Св.Сава и Стефан Немања оснивају Манастир Хиландар

У то време, српска црква није била самостална, већ је била подређена охридској архиепископији, и имала је само три епархије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. 6. децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.

Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, преводи Фотијев Номоканон, зборник црквених и правних прописа, са грчког на старословенски језик и објављује га као Законоправило. По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато обдарени имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима... Убрзо по учвршћењу црквене власти, Сава предузима прогоне богумила и других хришћана који нису прихватали византијско православље.


Сабор у Жичи

1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.

Манастир Жича

Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“.[3] Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваре босанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке.

Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспотсављену црквену хијерархију: "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте."[5] Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали - уз понижења су протерали из земље.

Књижевни рад

Савин књижевни рад намењен је поглавито организацији манастира. У типику студеничком описао je живот ктитора тога манастира, свога оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеона. Житије св. Симеона је најважније Савино дело. Световни живот Немањин описан је кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија српских владалаца и светаца.
Немањин силазак са престола
Одлазак Св. Симеона у Свету Гору
Смрт Св. Симеона


Смрт и наслеђе

Свети Сава, фреска из XIII века, Пећка патријаршија.

По повратку из ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, је после годину дана пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешева.

Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла 1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и Цркву. Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду "Чупина умка" на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.[1] По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру код Пљеваљ�

Стефан Првовенчани или Стефан Немањић је био велики српски жупан 1196. до 1217. и српски краљ од 1217. до 1228, владар српске државе Рашке који је успео да је подигне на статус краљевине. Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат светог Саве (световно име Растко), оснивача аутономне

Српске православне цркве.

Биографија
После српског пораза у бици на Морави 1190. и немоћи Византије да Србији наметне неповољан мир и одрицање од територија, утврђен је брак између Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела. На Државном сабору у Дежеву 1196. Стефан Немања се одрекао престола, остављајући га средњем сину Стефану, а сам се замонашио. Старији син Вукан је постао удеони кнез Дукље, док се млађи, Растко, још раније замонашио и узео име Сава. Вукан је себе прогласио за краља Дукље (титула коју су носили стари дукљански владари почевши од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије).

Прстен краља Стефана Првовенчаног. Сачуван је уз његове мошти у Студеници. Прстен је израђен од злата и украшен је орнаментом од филигранских плетеница.

Уз помоћ угарског краља Емерика, Вукан је збацио Стефана са власти и владао Србијом између 1202. и 1204. године. Када су крсташи Четвртог крсташког рата освојили Цариград, слаби византијска моћ, али расте бугарска. Када су Бугари почели да освајају српске територије око Ниша, Вукану је ослабила власт. Године 1205. Стефан и Вукан, уз посредовање млађег брата Саве, потписали су споразум по ком Стефан постаје велики жупан, а Вукан удеони кнез "југозападне Србије".

Стефан је протерао Евдокију после пада Цариграда, наводно због шуге, али историчари су забележили да је обома пребацивано неверство у браку. Оженио се други пут Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату). За време сукоба Бугара са крсташима, Стефан је освојио Ниш, Врање и Полог. Бугарска и Латинско царство ушли су у савез против Србије, али су претрпели пораз. Са југа је напао епирски владар Михајло I Анђео, кога је тадашњи српски архиепископ Сава покушао да одговори од напада, али га је слуга убио у кревету (ово се тумачило као чудо светог Саве). Како му Бугари и Латинско царство више нису представљали опасност, а са Угарском је имао пријатељске односе, једина опасност је претила са југа од Епира. Стефан је зато своју сестру удао за Манојла, брата епирског деспота Теодора Анђела, и на тај начин осигурао јужне границе.

Стефан је тражио од папе венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина. Први пут је затражио круну од папе Иноћентија III још 1204. године, али се томе успротивио Вукан Немањић који је у Зети носио стару дукљанску круну зетских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Због тога је и дошло до сукоба између браће који се завршио коначним Вукановим поразом. Приликом другог тражења круне 1217. године, папа Папа Хонорије III је одговорио позитивно и послао круну. Сава је овенчао (крунисао) Стефана за краља 4. јануара 1217. године у манастиру Жича због чега је познат и као Стефан Првовенчани. Папска круна је представљала међународно правно признање Србије као независне државе. Две године касније, Сава Немањић је успео да од патријарха у Никеји издејствује аутокефалност Српске православне цркве, па је Рашка стекла још једно велико признање.

Стефан је умро 24. септембра 1228. Непосредно пре смрти замонашио се и узео име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.

Стефана је на престолу наследио најстарији син Стефан Радослав. Стефан Првовенчани је подигао манастир Жичу, а такође је написао „Житије Светог Симеона“, биографију свог оца Стефана Немање.

Имао је четири сина, међу њима будуће краљеве Радослава, Владислава и Уроша I, затим Предислава, будућег српског архиепископа Саву II, као и две кћерке којима нису позната имена.

Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.

Стефан Урош III Дечански

Стефан Урош III – Стефан Урош III Дечански Немањић. Српски краљ 1321-1331. Син краља Милутина.

Стефан је рођен из брака краља Милутина и Ане, ћерке бугарског цара куманског порекла Ђорђа Тертерија. Тачна година Стефановог рођења није позната али је морао бити рођен после 1284. године јер се тада његов отац, отеравши своју претходну жену, Катарину, оженио по трећи пут, Аном. Како је Милутин ратовао са својим суседима, дошао је у сукоб са видинским кнезом Шишманом, који је са своје стране био вазал татарског кана Ногаја. Татарски кан није одобравао такав напад и претио је упадом у Србију, али га је Милутин одобровољио и одвратио од напада пославши му таоце у виду свог сина Стефана и још неколико деце из властеоских кућа. Они су остали међу Татарима све до Ногајеве смрти и погибије, али о томе нема довољно историјских података.

По неким историјским изворима краљ Стефан Дечански је рођен око 1274/76. и мајка му је била Јелена Дукас, ћерка Јована I Дукаса управитеља Тесалије и прва жена краља Милутина.

Године 1299. краљ Милутин се оженио по четврти пут, ћерком византијског цара Андроника II Симонидом. Милутинова трећа жена, Стефанова мајка била је протерана а брак са њом проглашен неважећим; тиме је Стефан проглашен нелегитимним сином, и као такав није имао права на престо.
Ипак, Стефан је послат у Зету као очев намесник. Како Милутин са Симонидом није могао да има деце, њена мајка Ирина свестрано је радила на томе да се српски престо обезбеди неком од њених синова. Прво је послала Димитрија али се њему Србија учинила дивљом и он се ускоро врати у Византију. Исто је покушала и са другим сином Теодором али је он то одбио и уместо тога постао Монфератски господар. Сем тога са Симонидом је у Србију дошао и исувише велики византијски утицај који је претио да умањи српску културу.

Буна против оца

Све то, а понајвише губљење права на наследство српског престола као и јак прозападни и анти-визатијски утицај који се у Зети јако осећао утицали су на Стефана да подигне буну против оца. Скоро никаквих историјских података о тој буни немамо, чак ни приближну годину њеног одвијања, али се са разлогом претпоставља да је то морало бити око 1308. године или непосредно после. Милутин је, скупивши војску кренуо на сина, који се пред очевом силом повукао преко Бојане. Архиепископ Данило II у свом делу "Житија српских краљева и архиепсикопа" пише да је Милутин тада сину понудио преговоре и да је Стефан дирнут отишао оцу и молио за опроштење. Међутим, када се Милутин дочепао Стефана није имао милости. Стефан је био окован и послат у Скопље где је ослепљен и послат у Цариград. Верује се да Стефан није био ослепљен јер је извршилац казне био поткупљен, или је био ослепљен само делимично (усијани леген није пробио зенице), али је Стефан током целог живота из страха од оца носио повез преко очију.

Изгнанство у Цариград

У Цариграду је цар Андроник имао саучешћа према младом краљевићу коме је тамо умро млађи син, Душиц, и са своје стране није чинио ништа да му загорча судбину. Ово изгнанство имало је пресудан утицај на Стефановог сина Стефана Душана који је у Цариграду учио школу и, претпоставља се, завршио неку од византијских ратних академија па је тако стеко солидно војничко образовање. У ово време Стефан је био ожењен Теодором, ћерком бугарског цара Смилца са којом је и имао бар троје деце:

* Душан (1308-1355), српски краљ а потом цар (1331-1355)
* Душица, умрла у Цариграду пре 1318.
* Јелена Шубић, удата за Младена III Шубића, умрла после 1355.

Изненада 29. октобра 1321. године Милутин је умро у свом двору у Неродимљу. Како је за живота био неповерљив није решио питање наследника те је одмах по његовој смрти дошло до борбе око престола између његових наследника. Као легитимни наследик сматрао се Милутинов син из првог брака, Константин, који је раније био намесник у Хуму а после Стефановог прогононства добио је на управу и Зету. Чим је Стефан чуо за очеву смрт прогласио је да му је свети Никола вратио вид, скинуо завој са очију и око себе створио јаку странку. На његову страну је стала и Црква. Вратио се исте године у Србију и прво предложио Константину да поделе власт што је овај одбио. Тако је започела борба око Милутиновог наслеђа.

Борба за престо

Константиново одбијање да се нагоди, Стефаново мучеништво (притворно или стварно), веровање у чудесну моћ исцељења и његово словенско порекло по мајци су му освојили симпатије народа и свештеника. У борби са Стефаном Константин је поражен, ухваћен и ако је веровати Псеудоброкару сурово убијен тако што је прикован клиновима за даску и расечен на пола. Постоји и предање да је Стефан од Константинове лобање начинио пехар. На Богојављање 1322. године архиепископ Никодим крунисао је Стефана за краља са титулом "Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља", а његовог сина Стефана Душана као младог краља. Други претендент на престо био је Драгутинов син Владислав. После Милутинове смрти Владислав се избавио из тамнице и истакао своје право на српски престо. Уз њега је пристао само онај део властеле који је некада био под његовим оцем краљем Драгутином, а помагао га је угарски краљ а вероватно и његов сестрић босански бан Степан. Стефанов рат са Владиславом се отегао све до пролећа 1324. године. Главне борбе водиле су се око Рудника, значи на самој граници јер је Владислав држао Мачву, Усору и Соли у Босни и Београд. На крају Владислав је био савладан надмоћним снагама Стефановим. Понуђено му је да се склони у Босну одакле би могао да претнедује на српски престо као што су то и у прошлости многи радили, али је он уместо тога изабрао живот у Угарској где је и умро. После његове смрти босански бан је заузео Усору и Соли а угарски краљ део Мачве и Београд.

Две верзије смрти

Кад се говори о смрти краља Стефана Дечанског треба имати у виду да пред историчарима стоје две сасвим другачије верзије. Прва верзија писана је за време владавине његовог сина Стефана Душана; писао ју је настављач архиепсикопа Данила II који је завршио дело Житија српских краљева и архиепсикопа. У њој се приповеда да је краљ Стефан пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, под утицајем своје младе жене Марије Палеологове престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Душан, као добар син није желео да се противи "вољи родитеља краљевства ми" и отишао чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао у Боју на Породимљи, после кога је краљ Стeфан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара. Друга верзија, писана педесетак година после Душанове смрти у објављена у делу "Житије Стевана Дечанског" коју је саставио Григорије Цамблак говори о насилној смрти српског краља који је умро од руке свог сина Душана. Ово дело писано је прилично "анти-душановски" са намером да покојног краља огласи као великомученика. Српска Православна Црква је ову потоњу верзију узела за канонску и за Дечанског каже да је "од оца ослепљен од сина удављен". Обе верзије су сасвим могуће али не постоји никакав историјски разлог због чега би једна била фаворизована у односу на другу. Кад пред историчарима стоје две супротне верзије њихов је задатак да изложе и представе обе.
Задужбина краља Стефана Дечанског је манастир Дечани у коме почивају његове свете мошти. Српска православна црква слави његов празник сваког 11. новембра по јулијанском одн. 24. новембра по грегоријанском календару.

Стефан (Стеван) Немања (црквенословенски: Стѣфань; живео 1113 — 13. фебруар 1199., владао (1166) 1168[1] — 25.03. 1196) био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније средњовековне српске државе. За време његове друге владавине Рашка држава се окреће Византији.

Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199.године. Тело му је 1208. 2], што се тумачи као Урошев покушај да обезбеди себи леђа за напад на Византију који је извео 1149.године. Не зна се када се то тачно десило, али је извесно да је било после свргавања зетског краља Ђорђа (1113-1116 и 1125-1135)[2].


Владавина


Немања као удеони кнез (пре 1149-1168)

По доласку у Рашку Немања је као удеони кнез добио на управу жупе Топлицу, Ибар, Расину и 1][4](1163-(1166) 1168), најстаријег Немањиног брата. У успешним походима византијске војске против краљевине Мађарске током 1163. и 1164. године заузети су Земун и већи број градова на обали Јадранског 4] (грађен од 1171. до ).


Прва Немањина влада као великог жупана



Немањина браћа су се после потискивања повукла у Византију и од Манојла добила војну подршку у покушају да поврате власт. Немањине хагиографије наводе да је против њега послана велика најамничка војска у којој је поред Грка било Франака (Фруга) и 3]. Током боравка у Цариграду, велики жупан Рашке је живео у манастиру Богородице Евергетиде (у чију је славу по повратку у Рашку подигао манастир Богородице Добротворке(тзв. Студеница))[3] и током тог боравка Немања се засигурно уверио у снагу Манојлове државе пошто му је до краја његовог живота (1180.) остао веран вазал, али исто тако и у слабости Византијског царства које ће ускоро под Анђелима избити на површину и на крају довести до првог пада Цариграда и Византије 1204.године.

Сређивање унутрашњих прилика у Рашкој

По повратку у Рашку, Немања се окренуо стабилизацији унутрашњих прилика с чим су у вези и чињенице да је цар Манојло лично потврдио удеоне области:
Страцимиру око Западне Мораве
Мирославу Захумље

а сам Немања је Тихомировог сина Првослава приморао да се одрекне владарских претензија у његову корист.

У складу са својим вазалним обавезама према Манојлу, Немања је редовно слао помоћне одреде цару на његовим походима. Тако су се и српске снаге нашле у саставу византијске војс�

Следећи Немањин потез, после постизања државног јединства, био је завођење духовног јединства у држави, односно сузбијање богумилства у Рашкој. Тим поводом сазвао је 1186. године велики црквено-државни сабор на коме је богумилско учење требало да буде проглашено за јерес. Међутим, део властеле је отворено стао на страну богумила и успротивио се било каквој акцији против њих.[3]. Но, Немања је, уз помоћ тадашњег црквеног поглавара Јефтимија, преокренуо ток сабора у своју корист, након чега организује велики војни поход којим започиње прогон богумила у Рашкој. О томе сведоче и Немањина житија:
„...једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупи, разда прокаженим и убогим... Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову , што не исповеда Христа, сина божјег.“
(Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“)


Смрт Манојла Комнина

24. 09. 1180. године умире Манојло I Комнин, остављајући пространу државу свом дванаестогодишњем сину Алексију II (1180-1183) у чије име је као регенткиња владала његова мајка Марија, пореклом из породице Франака крсташа који су владали Антиохијском грофовијом. Византију су после тога захватили сукоби и антизападно (антилатинско) расположење који су за последицу имали долазак на власт Андроника I Комнина (1183-1185)[8]. Међутим, он и поред свих покушаја није успео да стабилизује државу која се цепала по шавовима и већ 12. 09. 1185. године он бива буквално растргнут на Цариградским улицама од стране разјарене 2]. Исте године, Мирослав је напао сам Дубровник са 13 бродова, али 18.08. бива потучен недалеко од Пољица код острвцета 9]. Све оно што су богумили порицали, Немања је налагао.


Последње године (1196-1199)

Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу. Том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота монах Симеон је провео у Студеници да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој Гори. Тамо је, уз дозволу византијског цара, 1198. године отпочео са градњом манастира Хиланд�

Стефан Урош I

Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

Краљ Урош I са сином Милутином

Сва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватније из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.

Тиме је његова дугогодишња влада у Србији остала некако незавршена и недоречена.

Стефан Урош V Нејаки

је син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса.

И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар.

За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.

Шлем на новцу цара Уроша

После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти.

Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јаза�

Preuzeto sa http://www.lazarevacnadlanu.com/gurka/index.php