Џудо је борилачка вештина и олимпијски спорт настао као скуп пробраних техника из Џијуџицуа. Џијуџицу је у то време у Јапану било заједничко име за све борилачке вештине (ударачке и рвачке). Тада је оснивач џудоа - Џигоро Кано, који је савладао неколико стилова Џијуџицуа, одлучио узети оно најбоље од сваке и одбацити непотребно.
POCECI
Професор Џигоро Кано (1860. - 1938), навршивши 18 година, почео се бавити борилачким вештинама. Но брзо је схватио да му је напредак отежан чињеницом да је физички био јако слаб и крхко грађен. Наиме - Већина Џијуџицу техника је уз технику захтевала и много снаге. 1882. Након што је стекао мајсторску титулу у неколико врста Џијуџицуа, одлучио је развити борилачку вештину која би омогућавала слабијим особама да победе много веће противнике.
Са својих 9 ученика основао је институт Кодокан и развијао оно из чега ће настати џудо (На јапанском „нежни пут“).
Џудо је постао изузетно популаран већ 1886. када је полиција града Токија организовала турнир „Џудо-Џијуџицу“. Укупно се одржало 15 мечева, а џудо екипа је уверљиво победила. Џудо је постао део јапанског школског образовања и почео се ширити по целом свету.
Џудо је 1964. године уврштен у спортове за мушкарце на олимпијским играма, а 1992. и за жене.
Џигоро Кано, оснивач џудоаЗа развој Џудоа у Европи је веома значајна 1961.година, када је Холанђанин Антун Гесинг, на одржаном трећем првенству света у Паризу, освојио шампионску титулу, победивши најистакнутије џудо–мајсторе Земље излазећег сунца. То је укинуло мит о непобедивости Јапанаца и дало још више подстрека европским џудистима за даљи рад.
ODECA
Џудоке тренирају у специјалној врсти кимона која се зове Џудоги. (Ги на Јапанском значи - одећа) Џудоги се веже посебним појасом, ширине 4-5 cm, чија боја одговара Џудокином рангу.
OCENIVANJE ZNANJA
Џудоке су рангирани у складу са својим знањем и резултатима постигнутим у борбама. Постоји шест ученичких („кју“) и 10 мајсторских („дан“) са припадајућим обојеним појасевима.
Српски Јапански Боја појаса
6. кју рокју (rokkyū) бели
5. кју гокју (gokyū) жути
4. кју јонкју (yonkyū) наранџасти
3. кју санкју (sankyū) зелени
2. кју никју (nikyū) плави
1. кју икју (ikkyū) браон
1. дан шодан (shodan) црни
2. дан нидан (nidan) црни
3. дан сандан (sandan) црни
4. дан јодан (yodan) црни
5. дан gодан (godan) црни
6. дан рокудан (rokudan) црни или црвено-бели
7. дан шичидан (shichidan) црни или црвено-бели
8. дан хачидан (hachidan) црни или црвено-бели
9. дан кудан (kudan) црвени
10. дан џудан (jūdan) црвени
Пре него што је Џигоро Кано створио џудо, учитељи су ученицима издавали дипломе и свитке текста који су сведочили о њиховом напретку. Кано је започео модерни систем када је 1883. двојици својих старијих ученика (Ширу Саигоу и Цунеџиру Томити) доделио статус „шодан црни појас“. Но чак ни тада није било разлике у изгледу између њих двојице и осталих ученика, јер тада Кано још није био измислио Џудоги па су ученици тренирали у традиционалним кимонима. 1907. Кано је представио Џудоги какав познајемо данас те су се почели употребљавати појасеви, за почетак само бели и црни. Појасеви других боја су дошли у употребу тек кад се Џудо почео користити изван Јапана. Миконосуке Каваиши је почео подучавати Џудо у Паризу и увидео да ученици са запада брже напредују када имају разне боје појасева као визуални доказ свога знања.
TEHNIKE
Такмичарски џудо се већином базира на техникама, бацањима (наге-ваза), које се деле на ручне технике (те-ваза), бацања преко кука (коши-ваза) и ножне технике (аши-ваза). Џудо се састоји и од техника у партеру (катаме-ваза) које се деле на држања (осаекоми-ваза), гушења (шиме-ваза) и полуге на рукама (кансецу-ваза). Партер је прилично занемарен у такмичарском Џудоу јер се, због атрактивности, борбе прекидају врло брзо ако један од такмичара не направи значајан напредак.Технике Џудоа се на тренингу уче радећи „у празно“, са партнером који се „пушта“ и у лаганом спарингу са партнером (рандори).
OLIMPIJSKI SPORT
Џудо меч се одржава на меканој подлози (татами), величине у просеку 15x15 метара. Два метра са сваке стране чине „сигурну зону“, ограничену црвеном линијом. Изван црвене линије није дозвољено изводити бацања, но ако бацање започне унутар татамија, а бачени такмичар падне унутар сигурне зоне, бацање се сматра ваљаним.
У мечу се може победити:
Бацањем
У партеру
На бодове
POBEDA BACANJEM
Ако такмичар противника баци на леђа са одређеном количином снаге, он тиме зарађује 10 бодова (ипон) и истог трена побеђује. Ако га баци са одређеном количином снаге али на раме, стражњицу или кук добија 7 бодова (ваза-ари).
За успела бацања која су ипак била лоше изведена и не заслужују ипон нити ваза-ари додељују се нижи бодови: јуко (5 бодова) и кока (слабији, 3 бода). Важно је напоменути да они нису кумулативни; њима је немогуће победити противника који је зарадио ваза-ари, чак и ако их такмичар током борбе заради 100, исто као што је немогуће са 100 кока победити само један јуко.
Са друге стране, 2 ваза-арија имају снагу ипона, дакле - доносе победу.
POBEDA U PARTERU
Ако такмичар баци противника неком техником, али притом не заради ипон, борбу може наставити у партеру. Циљ је прилепити противникова леђа за татами и држати их тако: 25 секунди (ипон), 20 секунди (ваза-ари), 20 секунди (јуко), 15 секунди (кока).
Такође, ако је противник већ раније бацањем зарадио ваза-ари и у партеру задржи противника 20 секунди (и тиме заради још један ваза-ари), оп побеђује.
Осим држањем, у партеру се може победити гушењем или полугом на руци (у том случају се противник извлачи из захвата тако да 3 пута тапка по вама или партеру и самим тиме, аутоматски губи меч, предаје борбу).
POBEDA NA BODOVE
Ако дође до тога да ниједан борац након истека времена није зарадио ипон или два ваза-арија, одлучују бодови. Међутим, као што је већ речено, јуко и кока нису кумулативни па у случају да први борац има пет коки а други борац један јуко, побеђује други борац.
Исто тако, ако први борац има 4 јука а други борац има један ваза-ари, побеђује други борац.
У случају да оба борца имају исти број јука и коки, одлучују судије, или се иде на златни бод, борба до првог бода.