boks

Бокс, или племенита вештина (омиљено име међу његовим љубитељима), је спорт и борилачка вештина у којем два учесника сличне тежине ударају један другог својим песницама у току серије троминутних интервала који се зову "рунде". И у аматерском и у професионалном боксу такмичари, који се називају "боксери" или борци, избегавају ударце свога противника, истовремено покушавајући да они њему задају ударац. Бодови се добијају за чист, чврст ударац (спољном страном скупљене шаке) у дозвољену област предње стране противниковог тела изнад појаса, при чему се ударци у главу и торзо посебно вреднују и цене. Борац који добије више бодова после предвиђеног броја рунди проглашава се победником. Победа се такође може стећи ако се противник обори на под ринга и не успе да се подигне док судија у рингу не изброји до десет (нокаут или КО) или ако је противник исувише повређен да би наставио борбу (технички нокаут или ТКО). При бележењу постигнутих резултата у каријери технички нокаути се броје као нокаути и убрајају у укупан број нокаута које је неки боксер постигао. Технички нокаут може да се деси у било којем тренутку меча.

Због чињенице да у боксу није дозвољено противника ударати док је на поду, те да постоје строга правила у који део тела и на који начин се сме ударати противник, бокс се често назива и 'племенитом вештином'.

ISTORIJA

Кроз историју су борбе двоје људи песницама ради доказивања премоћи и снаге познате од самих почетака цивилизације. Правила су се при томе битно мењала, од начина и трајања борбе, коришћења рукавица, начина суђења итд. Често су те борбе биле бруталне па чак и смртоносне.

Још далеке 688 год. п. н. е. уведен је у такмичење на Олимпијским играма у оквиру панкратиона (мешавине рвања и бокса). Код старих Римљана песничење или шакање била је једна од дисциплина у гладијаторским борбама (шаке су биле омотане кожним кајишима с металним шиљцима). У средњем веку спомиње се као вештина самоодбране. У новије доба појављује се у Енглеској, а за оснивача се сматра Џемс Флаг 1719 године. Борбе голим рукама вођене су све до 1889, а последњи шампион је био Американац Џон Саливен. После су уведене борбе само у рукавицама. Међународни боксерски савез за професионалце основан је 1911 год а за аматере 1920. Победници на Олимпијским играма се сматрају аматерским првацима света.

Прва боксерска правила новијег доба потичу из Лондона, где је су у 18. веку забележена правила која су дефинисала простор за борбу, забрањивала ударце главом, те ударце испод појаса и сл. Године 1867. је IX. Маркиз од Квинсберија објавио систематизована правила борбе по угледу на та Лондонска правила, те се данас та 'Квинсбери' правила сматрају првим службеним боксерским правилима. Та су правила прописала трајања рунде од три минуте, прописала величину ринга, забранила ударце испод појаса и друге неспортске ударце, те донела главнину правила која важе и данас у боксерском свету.

Данас разликујемо два основна правца бокса: аматерски (често називан и олимпијски) бокс који се практикује на олимпијским играма, те професионални бокс, којим управља неколико различитих боксерских федерација. Свака федерација поставља своја специфична правила везана уз рангирање боксера и начине освајања титуле првака, иако су сама боксерска правила у основи врло слична или чак идентична.

BOKSERSKA OPREMA

Основна боксерска опрема су боксерске рукавице и бандаже за руке. Бандаже су завоји којима се облаже шака да се учврсте кости и спречи озледа приликом удараца, а рукавице делом амортизују ударац и спречавају озледе као што су огреботине и сл. Рукавице имају прописану тежину за такмичења по правилима поједине боксерске федерације. Боксер такође мора да има и заштиту за зубе како не би дошло до повреде.

Борба се одвија у ограђеном рингу, прописане величине зависно о федерацији. Боксери у аматерском боксу морају бити одевени у спортски дрес, те носити боксерску заштитну кацигу, која има функцију спречавања јачих озледа. Ипак, кацига не штити од чињенице да је приликом ударца мозак удареног боксера изложен контузији, односно ударању о стијенке лобање због потреса главе. Такође, кацига не штити браду боксера која је исто изложена директним ударцима. Боксери у професионалном боксу не носе кациге, нити морају имати дрес на горњем диелу тела, већ су најчешће изнад појаса голи.

KATEGORIJE

Да би се обезбедила равноправност борбе, боксери се такмиче у тежинским категоријама. Најчешће се користе следеће тежинске категорије, поређане по тежини боксера:

Папир, до 48 kg
Мува, 48-51 kg
Бантам 51-54 kg
Перолака, 54-57 kg
Лака, 57-60 kg
Полувелтер, 60-64 kg
Велтер, 64-69 kg
Средња, 69-75 kg
Полутешка, 75-81 kg
Тешка, 81-91 kg
Супертешка, преко 91 kg
За кадете и жене се користе нешто другачије категорије:

Игла, до 46 kg
Папир, 46 - 48 kg
Мува, 48 - 50 kg
Полубантам, 50 - 52 kg
Бантам, 52 - 54 kg
Перолака, 54 - 57 kg
Лака, 57 - 60 kg
Полувелтер, 60 - 63 kg
Велтер, 63 - 66 kg
Полусредња, 66 - 70 kg
Средња, 70 - 75 kg
Полутешка, 75 - 80 kg
Тешка, 80 - 86 kg

BOKSERSKA TEHNIKA

Постоји више основних начина боксерске борбе. Основни боксерски став предвиђа стој у раскораку, те руке постављене у висини рамена са шакама испред главе као штит. Та поставка руку се назива гард. Постоји и више врста удараца као што су аперкат (ударац од доле према горе, начешће у браду противника), затим директ, кроше , полудирект, итд. Приликом борбе борци заузимају различите положаје један према другом зависно о стилу сваког боксера, па је тако позната борба са одстојања када су боксери удаљени један од другог за дужину руке и више, или нпр. борба у клинчу, када су борци у непосредној близини један другог. Борац зависно о положају бира најкорисније ударце и начине одбране.

У боксерској техници важан је и рад ногу, којим се борац може брзо премештати у повољнији положај, те одбрамбено умће избегавања удараца познато као ескиважа. Ипак, основа сваког боксера пре свега мора бити брзина и снага удараца које је у стању упутити према противнику.