Lep provod,puno zanimljivosti i luda zabava...
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga
Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 31 dana Pon Feb 06, 2012 12:06 am
Zadnje teme
» Da li verujete u ljubav na prvi pogled?
Pon Jan 19, 2009 12:24 pm od Rin Tin Tin

» na slovo na slovo
Čet Jan 15, 2009 1:42 am od Rin Tin Tin

» Da se malo lazemo ?
Čet Jan 15, 2009 1:41 am od Rin Tin Tin

» nastavi igru
Čet Jan 15, 2009 1:41 am od Rin Tin Tin

» asocijacije
Uto Jan 13, 2009 2:28 pm od kolisa

» brojanje do 10 000
Uto Jan 13, 2009 2:28 pm od kolisa

» Srecan rodjendan Kolisa!
Pon Jan 12, 2009 10:35 pm od kolisa

» Test inteligencije.....
Sub Dec 27, 2008 1:18 am od stryker

» Da li više volite crnu ili belu stranu eurokrema?
Sre Dec 24, 2008 10:25 pm od Dalai Lama

Novembar 2018
PonUtoSreČetPetSubNed
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930  
KalendarKalendar
Navigacija
 Portal
 Indeks
 Lista članova
 Profil
 FAQ - Često Postavljana Pitanja
 Traži

Delite | 
 

 Tajna spasenja

Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:29 pm

Архимандрит Рафаил (Карелин)
ТАЈНА СПАСЕЊА

Ријеч издавача



Без сумње се може рећи да је архимандрит Рафаил (Карелин) један од најоригиналнијих и самобитних црквених писаца наших дана. И у исто вријеме један од најиздаванијих. Њему припада мноштво проповиједи, полемичких чланака, посвећених актуелним питањима саврeмeнога црквеног живота - чланака у којим се разматрају различити проблеми аскетскога и моралног карактера. Они су доста тематски разноврсни. Али ако се заједно са тим покуша некако окарактерисати стваралаштво оца Рафаила у цјелини, онда се може рећи овако: то је аутор, или тачније човјек, који стријеми увијек и у свим приликама да говори у првом реду о томе да је једно само једино потребно за спасење (Лк. 10, 42).

Јер заиста многи и говоре, и пишу, и полемишу данас о многоме. Али, на жалост главно веома често остаје по страни, заборављено. А главно је пак - човјечја душа која, по ријечи Господњој, вриједи читав свијет (Мк. 8, 36); душа и њен живот сакривен у Богу. И то, наравно, не може бити случајно. Да бисмо судили о префињеним богословским истинама потребно је изванредно изучити богословље. И да би судили о проблемима који стоје пред Црквом данас треба одлично изучити Црквену историју.

Значи, да би могли говорити и писати о души и њеном животу, треба одлично упознати своју душу и душе других људи. А то је далеко сложеније. Треба бити врло строг и пажљив у односу према себи да би заиста схватили: и да је то глас душе и шта је глас страсти; чему тежи душа ради љубави према Богу и чему је у односу на себе у исто вријеме потребно научити да волимо оне који су ту поред нас: јер тек тада кроз несавршенства и недостатке, немоћи и пороке, може се разгледати у људима оно добро и чисто, што се, без обзира па исквареност човјечје природе, сачувало у њима, оно ради чега Господ воли човјека.

Другим ријечима, да бисмо могли писати о духовном, треба постати духован, треба примити Духа, а за тако нешто треба дати своју крв и свој зној. То је тај нужни подвижнички опит, чији плод постаје истинска нелажна ријеч на путу спасења. Сличан духовни "плод" предложен је читаоцу ове праве књиге у расуђивањима у мислима аутора, у његовим, како. се повремено чини, оштрим и одлучним процјенама.

Повремено долази до жаљења, што, као по правилу, архимандрит Рафаил избјегава да говори о себи; а ако то и допушта, онда је то више из стварне неопходности и врло летимице. Зато и издања његових књига, која изазивају тако велики интерес, показују се лишена било каквих биографских података о томе, коме оне припадају. Ипак, аутор је монах и самим тим његова жеља да не пише о самом себи - потпуно се објашњава.

Уосталом, сигурно неће бити велика грешка рећи да је биографија оца Рафаила, његово лице - то и јесу његове књиге. У књигама се он открива као човјек изванредно префињен, дубок и, што је свакако најважније, изванредно искрен. Он уопште не трпи ништа што би у себи садржало и најнезнатнију лаж или лукавство (превару). Тиме се објашњава "оштрина" и "одлучност" његових судова, његове увјерености у томе, да је "пут мучеништва" тежи, превасходнији од пута "путева компромиса".

Ипак, треба такође рећи и то да ова књига, Тајна спасења, има једну битну разлику од свих издатих раније. Она се састоји из два дијела. Први дио су бесједе о духовном животу, о томе, шта се открива човјеку на његовом путу према Богу, шта изазива радост и душевну тугу, шта га то повремено наводи да се заустави и са болом завири у своје властито срце. Овдје су остварене изненађујуће снаге ријечи о томе, како достићи блаженство, које је доступно само за оне који сами себе свјесно предодређују на изворно "духовно ништавило". Овдје је учење о молитви, која мора да постане за хришћанина главни посао његовог живота, његов стожер. И овдје су пак рефлексије те Божанске љепоте пред изненадним откровењем које замире понекад у ћутљивом усхићењу човјечије душе и коју касније тражи читав живот у сузама покајничког плача.

Други, пак, дио су сјећања оца Рафаила о познатим подвижницима већ прохујалог 20. вијека, са којима га је Господ по милости својој спојио у овом животу[1]. Њихови ликови изузетно јарки, су снажни продори буквално привлаче пажњу читалаца на себе. Но опет некако: од ових људи поново се морамо у мислима враћати аутору, који о њима пише далеко више него прије, открива се у сјећањима на ове подвижнике он сам: разумљивијим постаје, да је као човјек, као монах и свештеник, а следствено и као писац он себе формирао баш захваљујући своме дружењу с њима.

И још. Онај, коме се у почетку отац Рафаил покаже као сувише "строг", када прочита књигу до краја, увјериће се, да је исто толико он строг према самом себи. Уз ово у последњем случају ова строгост личи, у извјесном смислу, чак на немилосрдност. И долази она, како нам се чини од немогућности да гријеши душу или да се крије пред лицем истине. Јер истина са примјесом и најмањег дијела лажи већ није истина, већ та иста лаж. А само у свијету истине, у њеном достизању може се открити човјеку најглавнија тајна - тајна спасења.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:29 pm

Тајна спасења



Створивши Адама, Господ је удахнуо у њега Свој дах. Овдје се не говори само о души као о лику и подобију Божијeм, већ и о благодати Божијој, оној сили, коју немају остала бићa, која обитавају на земљи.

Праоци су били насељени у Едему - земаљском рају. Али сам Едем - прекрасни врт - означавао је и унутрашњи Едем - духовно стање првих људи, који су се налазили у сталном општењу са Богом. Адам и Ева су били безгрешни, али не и савршени. Ова чистота била је као дар Божији независна од њиховe природе. Но, да би усвојили овај дар, да би чистота постала не само природа већ лична својина, потребно је било искушење.

Основом богоопштења у рају не сматра се безгрешна Адамова природа, већ благодат Божија, која је обитавала у њему. Зато је основа спасења и вјечног живота благодатни пут од изгубљeног Едема према небеском рају, то јесте стицање благодати. Благослов праотаца, симболички обреди старозавјетне Цркве и тајне новозавјетне Цркве - све су то средства за стицање благодати. Својим властитим снагама човјек се не може спасти као што се само једним напором воље не може зауставити старост или савладати смрт. Метафизика спасења је учење о благодати Божијој, тим божанственим енергијама у којима се Бог открива свијету и општи са човјеком. У суштини говорећи, хришћанска аскетика - то је учење о оним условима и стањима, када благодат може да дјелује у души човјека.

Либерално мишљење сматра спасење човјековим самоспасењем. Гријех такође има своју метафизику, те страшне дубине, у које не сумња либерално и хуманистичко мишљење, од античких времена до јаших дана. За хуманисте и либерале гријех је само грешка, глупа навика или претјеривање. Према њиховом тумачењу довољно је спознати гријех, а касније ће га бити лако исправити, као кад се гумицом избришу дјечје сличице на хартији. Али, у суштини гријех је издаја Бога и уз то тајни савез са демонским силама. И отуд у свакој грешној помисли постоји елемент саосјећања са демоном, а у грешној навици - љубав према сатани. Зато је у гријеху заложена, као програмирана, смрт. Насупрот томе, благодат Божија осјећа се душом као живот. Свако од нас има искуство губитка благодати и у таквом стању (човјека) смрт прилази највише. Ми осјећамо да нас напушта нешто најдрагоцјеније. Осјећамо тугу и патњу, као да се приближавамо капији смрти. Наша властита душа чини нам се као мрачна гробница.

Благодат је била дарована прародитељима, њу је требало само чувати. Али послије пада у гријех, кад првородни гријех, као наследна болест, живи у човјеку, кад као гнојна рана разједа његову душу, благодат је потребно тражити као изгубљено скровиште, стезати и чувати је у сталној борби са гријехом којим одише наша пала природа, која се налази под утицајем мрачних сила. Метафизика гријеха - то је вјечно демонско изједначавање. Зато је гријех највећа несрећа и највеће зло на земљи.

Сократ је рекао: "Упознај самог себе"; али без обзира па свој величанствени ум он није могао спознати своју властиту душу и објашњавао је гријех незнањем које се може савладати самоваспитањем и учењем. Ипак и сам Сократ повриједио је неутемељеност таквог објашњења.

Само благодат Божија открива човјеку ужас вјечите смрти. Зато су свети, видјећи човјечју природу и пад, оплакивали своју душу дан и ноћ. Савршене либералне представе о могућности спасења, то јест Богоопштења, без благодати Божије произилазе од те исте духовне лажи, од непознавања гријеха, који се укоријенио у човјеку, који се увукао у његову природу, кога може само благодат побиједити. Ови који себе називају хришћанским многобошцима понављају догмати хуманизма: "Човјек - то звучи гордо", али "ђаво" звучи још гордије; због тога хуманизам, који ставља човјека на мјесто Бога, па крају крајева ставља демона на мјесто човјека.

Господ је урадио нешто чак више од стварања свијета и саздања човјека. Он је палог човјека замијенио собом. У овоме се десило искупљење на метафизичком плану. Овдје се измијенила духовна ситуација: демон је изгубио господарење над човјеком и постао у односу њега вањска сила; он не може владати над Хришћанином, пошто послије крштења Христос Сам невидљиво борави у човјеку и у његовом срцу царује благодат.

Царство Небеско обећано је Цркви. Црква - то је предворје Небеског Царства, као степениште - тријем прeд вратима Небеског Храма. Црква - то је поље благодати без које се човјеку немогуће сјединити са Богом- Ко није у Цркви тај остаје са својом неизлијеченом грешном природом, а гријех је центрифугална сила, која обједињује све пороке. Значи, ко није у Цркви тај је у скривеним дубинама своје душе против Цркве. Само благодат Крштења и Причешћа могу изгнати тамни дух из човјечијег срца, свргнути сатану са прјестола душе. Хуманисти пак сматрају да за ову силу и самом човјеку остаје само да "засуче рукаве".

Ми смо говорили првенствено о човјековој природи која је јединствена за читаво човјечанство, па према томе сама собом чини родовски појам. Али човјек такође представља личност коју можемо условно, али не у потпуности, тачно назвати појмом врсте у односу на природу. Личност влада могућношћу избора зато она може на свим етапама духовног пута примати благодат, то јест потрудити се да се покорава благодати, или да одбаци благодат, супротстављајући јој се. Без искупљења човјечије природе од стране Спаситеља немогуће је општење са благодаћу. У томе је тајна спасења.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:30 pm

Наћи Бога и самог себе



Спасти се - значи наћи Бога и самога себе. Сваки човјек је непоновљива појава, и у томе је изражена премудрост и љепота Спаситеља. Неки сматрају спасењем одрицање од себе као личности и своје посебности, као растакање у некаквој заједничкој апстрактној идеји. То је заблуда.

Човјек је дужан да се ослободи - не од себе, већ од туђега у себи, сачувавши своју личност и индивидуалност као дар Божији. Да је циљ стварања био унификација и уопштености, онда је Господ могао да нас створи у облику истих геометријских фигура. Сваки човјек има непоновљиву тјелесну структуру. То је знак да свако има и јединствену душу. У овоме нам се открива љепота Божија, представљена не у једнообразности, већ у многообразности своје творевине.

Човјек треба наћи себе усред туђега које се убацило у њега, које га је опколило са свих страна. А туђе то је гријех, страст и немир. Али на духовном путу често се сусреће управо са таквим грешкама: да би се ослободио трећег и нанесеног (муља) човјек руши не само гријех већ и себе уништава и дату му Богом непоновљивост, своју личности, то јест лице своје душе. Ово личи на то, као кад би рестауратор, мјесто да очисти слику од чађи и прљавштине грундирао је и насликао на тој истој подлози другу слику, уз све то још неуспешно.

Чини нам се да постоје двије опасности на духовном путу када човјек сакати себе, свој живот као пјевач који пјева туђим гласом, - то је принуђавање, то је насиље и имитирање. Човјек може опонашати примјерима из књига људе које сусреће као апстрактне и идеалне ликове које ствара у машти, заборављајући при томе да тај примјер - живот другог човјека, одраз друге личности и друге индивидуалности, апстрактни лик увијек је сједињен са распаљеном маштом и нема према нама конкретну реалност. Ово опонашање другога тијесно је повезано са уображавањем и зато постаје за душу лаж, ако је орјентисана на вањштину, а не на дух. Ми увијек остајемо - ми, друга личност нећемо постати никада, али своје "ја" можемо покварити и осакатити, то јесте изгубити свој пут. Ми морамо наћи своје "ја, зато човјек, узимајући у обзир искуство и примјер других, не треба се поистовјећивати са другима, већ излазити из самог себе, само разликовати шта је наше, а шта туђе што је присутно у нашој души, а што је убачено. Он мора да ријеши задатак - међу линијама које се исјеку да нађе свој, а не туђи пут. У служењу Богу, у духовном животу важно је сачувати своју личност, а не да сматра личним свијетом разне околности, сујете - боју. Ако тако поступи у духовном животу, човјек ће поступати лицемјерно, сврстаће се у неке личности прочитаних књига, у неке људе из окружења или своју сопствену машту. Зато је овдје веома важио ни у ком случају не изједначавати се са својим страстима, приврженостима. са својом охолошћу са својим неприродним стањем, тако исто не треба се идентификовати се својом болесном маштом. Човјек налази себе борећи са гријехом: он као да се ископава и извлачи то из земље својих страсти. Како разликовати глас гријеха и страсти од гласа чисте душе? На глас гријеха срце, реагује тужним чувством; оно или ћути, притајивши се или једнолико куцкајући стење. Гријех стиска човјечије срце и чини га малим, уским и сивим. Некаква сјенка пада на човјека - сјенка долазеће одмазде. Глас страсти је праћен чувством насладе, ум као да затвара своје очи и понире у таму, а пажња се слива са чувством насладе, пије га као чашу са опојним слатким напитком. По своме дјеловању наслада је успављивање, понирање у подсвијест, у процес, који нема циља, то јесте када циљ постаје сам процес или мутна радост нерава к крви слична чудном задовољству које осјећа човјек чешући на своме тијелу лишај или рану. Особина страсти је гашење ума. Сувишна привезаност према некоме или нечему, мисао да се не може живјети без тога ("другога"), све су то страсти. Чак више од тога, подсвјесно предмет страсти добија за нас значење самог божанства. Слијеђење овом путу доноси човјеку осјећај мира, још када дјелује благодат, када се скидају све супротности, -човјек доживљава велики спокој и унутрашњу слободу. И још нешто - осјећај радости. Туђи пут ријетко да је радост. Духовна радост се може добити и код дубоког покајања човјековог. Овдје није ријеч о емоционалној земаљској радости, већ о миру срца, који је озарен топлим свјетлом. Када благодат говори у души: "То је моје" - ту нема сумњи, а када умјесто духа страси говори: "То је моје" - онда у срцу ниче сумња и смушеност који га колебају и растужују. Али страст својом агресивном енергијом гуши тугу, потискује свијет од срца, као пса од туђег дворишта и присиљавам разум да лаже самом себи.

Дакле, прво, како нам се чини, зло -- то је вањско подражавање примјерима, у којима је увијек присутна глумачка игра. Чак кад би та игра била повезана са тешкоћама које долазе до степена подвига, и тада би се такав подвиг за душу показао као вањски. Друго - то је насиље: насиље мира (по ријечима аскета, обичај мира - то су узавреле страсти), насиље које долази од наших блиских, који желе да будемо слични њима.

Родитељи који су дали живот дјеци, често на нивоу подсвијести хоће да живе у својој дјеци; зато чине насиље над личношћу свога дјетета, које није копија својих родитеља већ посебно биће. Против овог насиља потребни су храброст и смирење; уосталом, храброст и смирење, правилно схваћени, једно су те исто. Смиреност без храбрости претвара се у плашљивост, капитулацију пред вањском силом. Храброст без смирености претвара се у дрскост, жеља да се на ударац одговори ударцем.

Још један облик насиља дешава се због неискуства духовних руководилаца- У духовном руковођењу треба владати способношћу да се може осјећати туђа душа. Као духовни руководиоци "назначава се" количина прочитане литературе, како то не чини човјека духовним наставником. За духовника је потребна способност интуиције, благодат Духа Светога, да би могли видјети душу сваког човјека, осјећати је, помоћи човјеку да нађе самог себе и свој пут. Духовник који дјелује шаблонски и шематски, као психолог унакажава своју дјецу. Човјечија душа дубља је и сложенија од свих система и теорија. Духовни отац мора да овлада таквим погледом који види лице душе, као да улази у другу личност, види је изнутра, прима је на себе. У двије исте ситуације за двоје различитих људи он може указати, не (донијети) супротне, одлике, на једно исто питање дати различите одговоре. Неискусан руководилац ће се присјећати да је читао код једнога или другог Светог Оца као кад би, узимајући са полице наслијепо лијек и дајући га човјеку не знајући од чега болује. Не може се постати духовни руководилац по наруџби, као што се не може постати пјесник начитавши се стихова - то је дар Божији, то је та древна харизма која чека у ослабљеном и скривеном облику, али ипак још увијек дјелује у савременом нам црквеном животу. Навешћемо још примјера: други неки неискусни духовник може, бити сличан љекару који, окруживши се приручницима, исписује рецепт чак не видећи болесника и његову болест. Бива и овако: "духовни руководилац" сматра да је добивши свештенички чин, добио заједно са њим и гаранцију безусловне исправности свих савјета, рјешење које доноси, зато своје савјете и упутства пастви он примјењује као црквену тајну. Он обично не чита никакве духовне књиге, сматрајући да су се рукоположењем већ осветиле његове мисли. У бесједи такав човјек нечим подсјећа на пијанца, који је убијеђен да, ако он додирне стуб он ће пасти -срушити се. Стуб се меће срушити, али он може веома обогаљити човјека кога сретне на његовом путу. Има "духовних руководилаца" који подилазе страстима и жељама духовне дјеце, из охолости или да би изазвали код њих себи приврженост. Човјек воли онога ко оправдава његове страсти. Постоје "старци" који окупљају духовну децу само зато да би их послали у свој повртњак.

Духовни руководилац, ако буде интуитивно осјећао душе своје духовне дјеце, најчешће ће упадати у двије крајности: или ће почети испољавати сувишну опрезност, препуштајући болести да се мирно развија, а бројне ране труну, или - што је својствено неискусним али одлучним љекарима - који не искористивши сва средства почну одмах примјењивати шок - терапију и ампутацију.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:31 pm

Господ је обдарио свакога човјека некаквим талентом. То је веома згодна ријеч: таленат је мјера злата. Бог као родитељ дао је сваком од људи у насљедство посебне способности и одређене склоности. Потребно их је само наћи, не погријешити, не промијенити својствено своју души за туђе што ће за човјека бити страно и беживотно. Човјек не треба да мијења себе за другог. Јеванђеље - то је личност самога Христа Спаситеља. Оно је божанско и у исто вријеме дубоко човјечно. Зато ће сваки човјек наћи у њему самога себе. Јеванђељске заповијести дају ширину и слободу унутрашњем животу Зато је Христос упозоравао Своје ученике да не замјењују заповијести вањским правилом, формулама живота. Када се личност и индивидуалност не оријентишу на идеал Јеванђеља, него се гуше нормалним законима, тада постаје лоша копија. У овоме је принципијелна разлика између Хришћанства које осликава личност у Богу, и разума који смијешта човјека за читав живот у жељезни стезник правила, дозвола, забрана. Јеванђеље је у своме универзализму окренуто личности, а Талмуд, на примјер је окренут етносу као самосталном субјекту и вишој вриједности. У исламском фатализму личност је условљена, предодређена; овдје царује закон неопходности. У хиндуизму и будизму личност као реалност уопште не постоји, она је само тренутни облик непостојећег бића.

Појмови личности и слободе су међусобно повезани. Христос нам је открио неограничене унутрашње просторе слободе, као да нови хоризонти смјењују један други код воздизања (уздизања) навише. То је могућност да се живи у заједници са ликом и благодати Божијим, које је даровано човјеку. То је могућност да се уз помоћ благодати Божије спаси од ропства гријеха, да се врати себи, а од себе Богу, да се поново учини и да се постане од духовно интелектуалне амебе богоподобна личност.


Вјерујем ли ја?



Постоје тренуци када човјек пред лицем своје савјести пита самог себе; (искрено) говорећи, јесам ли ја вјерник?

Посматрајући свој духовни живот као слободу, па мисли које се врте у (под)свијести, као струје ријеке у вртлогу или узнемирени осињи рој, фиксирајући у свом срцу осјећај сталне узнемирености од очекиваних невоља и губитака, које, као незвани гости, стоје пред вратима; осјећајући сталну жељу да се добије и страх да се изгуби, посматрајући своју изопачену вољу, који вуче нискости и поду - ја почињем да сумњам: јесам ли ја вјерник?

Јесам ли ја Хришћанин или атеист, који допушта постојање Бога само као трансцедентног разума, који је створио свијет, а затим га препустио самом себи? Ја знам да је то тајни глас моралнога духа, али у то исто вријеме моја душа пажљиво слуша као Ева змију. Бог стално даје мојој души свједочанства Свога постојања, дубља и тврђа него чак она којима доказује факт свога битисања. Потврђује то и свијет који се прихвата органима наших чула. Али због нечег ова свједочанства која се преживљавају као стварна, а не остављају у срцу траг, која су као слова написана на води, тачније, од њих остаје само смутно неодређeно сјећање. Бог више пута за вријеме човјековог живота показује овоме спољашње доказе Свога присуства. Када се због слабе човјечје помоћи чини да излаза нема. Он неочекивано мијења било какву ситуацију, као да отвара врата тамнице. Он тихо говори души: "Ја сам близу тебе, не бој се, само вјеруј" али послије неког времена то се несвесно заборави. И више од тога, тајни глас му шапуће: То је све само подударање вишега промисла нема, живот је ланац случајности, у којем стално играмо неку игру ". Добијајући доказе Божије помоћи човјек их зачуђујуће лако губи, као да демон пљачка успомене из његовог памћења, као птице које искљуцај зрна из класова пшенице. Свети Оци су нас упозоравали на фатални гријех заборава; међу три главна узрока погибије душе они су ставили заборав, који као црна пелена замотава човјеков ум и тај престаје да види свјетлост. Свети Оци нам заповиједају да треба да волимо Господа, због његове благодати и благослова, а ми најешће поступамо као исцијељели губавци, који су пошли својим путем, чак се и не окренувши на Христа.

Чудан парадокс: човјек је у свом животу пробао све и заборавио све. Уосталом, сумње о којима ја говорим разликују се на спознајном нивоу. Најчешће се оне гнијезде у дубини душе, гдје страсти заглушују глас духа, гдје ја видим скривену љубав према гријеху, тамно одвлачење према гордости страсти, према праху и гноју. Кроз страсти човјек губи мистички покушај Богоопштења. Он престаје да осјећа Бога у својој души. Страст, то је љубав према демону, који издиже у души идола - празнога унутра.

Човјек може сматрати себе вјерником, то јесте "вјеровати у своју вјеру" али да у дубини срца не буде такав. Обично у екстремним ситуацијама, када се човјек нађе на граници живота и смрти, показује се његова суштина, природа; већина од нас у том периоду тражи заштиту и спасење у спољашњем и тек кад се увјери у своју немоћ сјети се Бога. Овдје се Бог посматра не као Творац и Промислитељ свијета, већ као нека последња шанса. Опет психолошка загонетка: зашто човјек воли демона, који га као лопов стално вара и поткрада? Људе, неправедне према себи човјек сматра непријатељима, а демона - свога убицу - пријатељем! Овај феномен дјелимично се може објаснити учењем о прародитељском гријеху, који је поразио - како цјелокупно човјечанство, тако и сваку душу. Змије се гнијезде у срцима човјека - то су страсти; оне заповједнички траже храну за себе. За лопове је потребан ноћни мрак, и душа, склона страстима, она искључује свјетлост духа, да не види свој безобразлук и пад, да би се увукла у своје тамно подземље.

Не могу се уживати истовремено благодат и гријех. Руже не расту на ђубрету. Када воља и ум склапају савез са страстима онда се губи осјећај Богоприсуства. Душа сама одустаје од јединства са духом и идентификује са својим страстима и вањским свијетом, у томе налази храну за своје страсти. Првородни гријех је поразио свијет као поље земаљског постојања човјечанства, као систем узајамних односа као атмосферу и средиште у коме душа дише и расте већ болесна, од самога свог рођења. Свијет се више претвара у стезник страсти, његово постојање прелази у прикривену агонију. Болест и безумље - појединачно и колективно - стварају своје комплексе, изврнуте психичке моделе и системе. Прилагођавајући се свијету. човјек се укључује у њега, постаје његов дио. Овдје се унутрашње безумље човјечијег ума сједињује са колективним безумљем свијета, само се може тако изразити са организованим безумљем и организованим хаосом. Човјек заборавља искуство Богоопштења, али човјек заборавља такође и искуство дружења са свијетом. Он лако заборавља да постоји Бог, али такође лако заборавља да је свијет чаробњак и варалица и опет тражи савез са њим као са пријатељем. Свијет никоме не може дати срећу: како вјерницима тако и невјерницима. Само вјерник осјећа дубље тугу, када га свијет заробљава у његову мрежу страсти. А код невјерника ова туга се манифестује у глухој злоби, незадовољству, досади, које они покушавају заглушити, вином, бујицом вањских утицаја, тијелесним и душевним насладама, као да хоће да умање бол од ране, али непрестано је загађујући.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:32 pm

Човјекова душа се стално налази у стању узнемирености и напрегнутости. Раскорак између остварљиве или замишљене жеље и строго реалне стварности приморавају душу да преживљава стална разочарења: једни желе и не могу да достигну жељено, други достижу оно што су хтјели али, оно се не покаже онаквим каквим су га замишљали и они траже ново, и поново, добивши га, не бивају срећнији.

Материјално је услов за постојање духовног. Али ако оно из услова пређе у циљ онда постаје замка за душу. Материја се у оваквом случају претвара у илузионисту који показује на вањској позорници сцене из замки бајке. Душа воли овај свијет. Она се заљубила у њега, као што се човјек нехотице може заљубити у лоповкињу и блудницу. Она га читаво вријеме вара, заражава прљавштином његову крв, краде му све што он има, а он ипак воли њу као предмет своје болесне страсти.

Човјекова воља је греховна. Унутрашњи гријех је солидаран са вањским. Божија воља је светиња, зато јој се противи читав свијет и човјечја душа. Божија воља је благо, али то не жели да зна човјек поражен гријехом. Зато он лаже Бога и себе када говори у молитви: " нека буде воља Твоја", - његова тајна молитва је " нека буде воља моја". И пад и спасење почињу од њихове воље. И тада имамо два пута, "спасења" - први, лакши и безопаснији, - то је одбацивање своје воље, своје предавање послушању, потајно потчињавање себе духовном руководиоцу, као кад би човјек сам предао. своју вољу, као блудног и непослушног роба, своме господару, који хоће да га научи и смири.

Има други пут, напоран и тежак: човјек мора да мисли о неизбјежној смрти, о пролазности овога свијета, да схвати да је све овдје нестално, пролазно. Да нас свијет непрестано обмањује, да смо ми први непријатељи своји и да треба да се научимо да не желимо ништа вањско и свјетско, већ само вољу Божију. Ово није будистичка равнодушност у односу на свијет као изједначавање добра и зла, постојања и непостојања, већ вјера у то да је једино истинско благо у овом животу праћење воље Божије и страхопоштовање пред Његовим промислом.

Слиједећи први пут ми дајемо своју вољу, слиједећи други, дужни смо је умртвити. Мада би тачније било рећи, треба да је умртвимо и у једном и у другом случају. И у првом и у другом случају енергија воље прелази у област духа а сама воља се трансформише у оно што су Свети Оци називали трезвеношћу и бдењем -храњењем свога срца и концентрације душе у молитви. Душа мора да донесе драматичан извод о томе шта је богатство и сиромаштво, побједа и пораз, дуг живот или рана смрт, извршавање или неизвршавање планова и жеља - то није ни добро ни зло, већ одређене околности и ситуације, и да је једино и искрено и добро - Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога.

Душа овоме и вјерује и не вјерује. Она протествује и виче, и овдје воља мора да присили душу да насилно повјерује као што насилно одучавају пијанца од пића. Овдје није ријеч о интелектуалном насиљу над душом, већ насиљу над болешћу, то је борба за душу чији је једини живот Бог. Ако се узме главна заповијест о вољи Божијој, онда она гласи: воља Божија - светост наша (уп. 1. Сол. 4, 3), а светост - то је присуство благодати у души. Ако се човјек научи да рачуна на Промисао Божији, да вјерује у Промисао Божији, да воли промисао Божији, онда ће он са захвалношћу примати оно што му шаље Бог и оно што други људи примају као биједу и несрећу сматраће даром који ми даје сам Господ, научиће се више цијенити земаљске јаде - со која убија црве у његовој души, него земаљске радости у којима се ови црви размножавају и расту, заразујући душу некаквим болесним бављењем овим свијетом. Да би човјек био заиста срећан, његов живот мора бити смјештен у ријеч "слава Богу за све". Он се мора одрећи овога свијета да би добио вјечни свијет, он се мора одрећи себе да би добио самог себе.

О молитви



Најшира од свих заповијести која обухвата читав духовни живот човјека, чије се испуњење треба претворити у постојано стање човјечје душе јесте - молитва. Њу је изразио апостол Павле у двије ријечи: стално се молити (1. Сол. 5, 17). Друге заповијести представљају - или посебне радње, које се врше у одређено вријеме, или осјећања, каја не могу бити стална и неизмјенљива. Чак љубав према Богу мијењала се код подвижника у периодима охлађења. Овај духовни пламен час је јарко горио у њиховим срцима, час се промислено скривао у дубинама и тајним скровиштима њихова духа.

Човјечја душа је по својој природи проста, али послије пада у гријех јединство њених снага се нарушава, оне су дошле у стање болесног несклада, одвојености, често се супротстављајући једна другој. У молитви долази до спајања оних снага, буђења духа и окренутости ономе што је Христос назвао "оком срца", према Богу.

Благодат надилази гријехове и страсти, али они настављају да живе и дјелују у човјечијој души чак у оно вријеме, када се човјеку чини да се на крилима благодати издигао изнад гријехова и да већ потпуно припада Богу. Вриједи му само још накратко потрошити благодат као страсти, као кад пробуђене звијери поново почну трзати својим канџама његово срце.

Молитва је свјетлост душе. Мрачи се свјетлост и човјек упада у мрак. Он губи осјећај вјечности, престаје да види самог себе. Бог постаје за њега не живи Бог кога он осјећа свим својим бићем, већ као апстрактно-разумна идеја слична хладној и далекој свјетлости звијезде. Молитва је постала за нас неки вањски дуг који ми уплаћујемо у одређено вријеме и то трудећи се да умањимо његову висину или да га потпуно избјегнемо. Но, међутим потребна је молитва коју даје Црква, јер она је средство за добијање сталне молитве. У животу древних хришћана молитва је служила као стожер око кога су се окупљали морални који нас и до данас поражавају својом величином. Молитва је за њих била подземни извор који стално тече, који је невидљиво хранио њихова дјела, мисли и осјећања. Молитва је за њих сила, она небеска ватра чији одсјаји озарују временом и нас, када читамо дјела подвижника и Светих Отаца. Зато изреке аскета које су скупљене у патернике, просте су и кратке, али задивљујуће јасне и живописне, па врше изузетно дејство на људска срца.

Човјечанство се све више удаљава од Бога. Некада је било могуће подијелити свијет на хришћански и пагански. Сад хришћански свијет више личи на огромну пустињу, гдје су се само ријетке некаквим чудом сачувале мале оазе и мјестимично испод камења и пијеска пробија се као закржљала трава.

Једина сила, која се може супротставити овој пустињи која гута све, јесте молитва.

Свијет је престао схватати молитву. Он или одбацује молитву (најчешће трошећи снагу на мноштво непотребних вањских дјела), или гледа на њу као на медитацију средство за одређено психолошко расположење, то јест врши је као аутохипнозу или аутосугестију. И што је заиста страшно, тај свијет, који је изгубио молитву, изгубио је Бога...

Најопаснија ствар у духовном животу је компромис. Компромис стално чини човјека фарисејем, који има два лица и двије воље. Баш због компромиса са духом свјетским отежава наша душа и слаби наша душа. Свјетски дух веже човјека према земљи стотинама нити.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:32 pm

Једина сила, која се може супротставити овој пустињи која гута све, јесте молитва.

Свијет је престао схватати молитву. Он или одбацује молитву (најчешће трошећи снагу на мноштво непотребних вањских дјела), или гледа на њу као на медитацију средство за одређено психолошко расположење, то јест врши је као аутохипнозу или аутосугестију. И што је заиста страшно, тај свијет, који је изгубио молитву, изгубио је Бога...

Најопаснија ствар у духовном животу је компромис. Компромис стално чини човјека фарисејем, који има два лица и двије воље. Баш због компромиса са духом свјетским отежава наша душа и слаби наша душа. Свјетски дух веже човјека према земљи стотинама нити.

Шта је потребно да би се научили молитви? Прије свега молитву треба сматрати најважнијим послом у свом животу, а све остало - другостепено је. Потребно је да сав наш живот доприноси молитви. И то није одрицање од спољњег свијета. Древни хришћани су савјесно испуњавали своје обавезе и рад, сматрајући их служењем Богу, а не људима. Сметња је друго - наш неправилан однос према свијету, људима и самима себи. Анђели се шаљу да служе људима, али они овим не губе молитве. Молитва се гаси од нашег страсног очаравајућег срца у односу према свијету, његовим дјелима и појавама, од наше тоталне преданости њима. Зато човјек треба да омрзне оно што спречава молитву. Душа се састоји од три силе: ума, осјећања и воље (у древној антропологији: мишљења, жељења и раздражљиве силе), и све три силе треба да учествују у молитви.

Као препрека разума у молитви јесте његова охолост. Охолост рађа властољубље и увјереност у своје снаге. Док је човјек сигуран у себе онда он не може да се моли. Његова молитва се претвара у научени монолог; Бог му престаје бити потребан. Ум, који се нада у себе, одваја се од Бога и под дејством охолости и страсти властољубља, црпи: снагу у спољашњим знањима како би обезбиједио подлогу за своју величину. Овдје се најављује радозналост ума. Човјек товари на себе непотребна знања која сматра својим интелектуалним богатством. Ова знања хране његову охолост, а сујета стално тражи нова знања. Такав човјек личи на шкртицу који вуче све са улице у своју кућу. Његова соба личи на гомилу смећа, њему је тешко дисати и кретати се због старудије, али умјесто да ту старудију избаци, он скупља још више непотребну старудију. Ум, оптерећен непотребним знањима, стеченим због сујете и неукротиве радозналости, вуче душу наниже. Он је сличан птици која на крилима има привезане оловне утеге: она хоће да узлети али не може и само беспомоћно пузи по земљи.

Висока молитвена стања достижу обично људи једноставна ума и срца, или пак они који сматрају свјетска знања, која су добили, за прашину и прах.

Човјек мора да се одрекне непотребних знања да би у души имао слободно оно пространство у коме може дјеловати благодат. Лажна знања су исписана и обрисана табла на којој је више немогуће написати и насликати.

Мржња према лажним знањима и охолости разума открива пред човјеком тајне вјере и духовну мудрост. Непознавање спољнег и пролазног, онога, што не прелази у вјечност постаје почетак истинског знања духовног свијета и пута према њему. А непознавање онога, што није потребно за спасење што се односи само на обично земаљско битисање постаје основа на којој расту цвјетови духовне мудрости. Птица, која се извуче из мреже, слободно узлијеће горе, навише. Ум, ослобођен од сувишних знања, улази у ону унутрашњу мрежу, гдје у тами бесједи с Богом.

Шта је потребно урадити да би смањили поток информација које нас непрестано оптерећују? Прво - одрећи се грешног, јавно штетног, непотребног, а затим чак потребно свести на минимум, до најнеопходнијег; уз ово квалитет човјековог рада често поправљати, да би умјесто механичког памћења у њему пробудио стваралачки ум, и достигао умијеће да кроз мало достигне много.

Следећи непријатељ молитве је наслада која искушава човјекова осјећања. То је емоционална провокација којој је највише подложна човјечја душа. Наслада - то је сурогат среће, демонски фалсификат, дозван да собом замијени духовни раст који је човјек изгубио. Оно се завршава тешким осјећањем унутрашње опустошености и при томе што је интезивнија била сама наслада томе ће бити јаче посљедице осјећања губитка. Послије емоционалног успеха, који преживи душа слиједи нека провала у души - као сјенка смрти. И то је најсигурнији знак тога да нам сада одводи душу од Бога - извора живота.

Савремена култура са неким изузецима, представља култ наслада, понекад у изузетно ружном облику, а понекад под вањским привлачним личним доброчинствима. Страсно срце не може бити честица неба, оно постаје шака земље. Срце, упрљано и ослабљено насладом не само да не може да се моли, већ се чак противи молитви, мрзи молитву, као што пас мрзи онога који покушава да му ишчупа отрован комад меса. Такав човјек или сасвим бјежи од молитве или само изговара звучне ријечи као синтагму звукова не схватајући коме се он обраћа и шта тражи, то јесте оставља од молитве само вањски облик. Да би се научили молитви треба замрзети насладу као свога непријатеља, одбацивати оно што изазива страст, ма колико то било тешко као по ријечима Спаситељевима, одсјећи себи руку или извадати око за то да би ушли у Царство Небеско (Мт 5, 29 - 30). Свијет посебно жестоко штити своје право ха страст и насладу, сматрајући то главним циљем човјечјег живота. Управо зато готово сва умјетност се и бави тиме да облачи распадајући труп насладе у свилену одјећу и златне украсе.

Страсти се најчешће побјеђују јаким осјећајним ликовима, због тога код молитве, код припреме за молитву, ликове, накићене свјетском умјетношћу и модерном књижевношћу, а такође маштом и фантазијом морамо немилосрдно изгонити као лопове који су провалили у наш дом.

Молитва - то је огледало унутрашњег човјечанског стања. Молитва - то је суд над човјековом душом; да ли је она вјерна Богу?

Трећа сила душе - то је сила воље. Од ње зависи човјекова способност да се концентрише на потребно и заштити ум и срце од непотребног. Понекад је називају одважношћу душе. Вољу слаби исто оно што слаби ум и срце: много знања, прекомјерно старатељство и сујета, заборављање главног и примамљивост наслада. Особине воље су одлучност и трпљење. У молитви тродјелна душа постаје троједина.

Бијела боја чини се посебно јарком на црној подлози. Духовни свијет постаје посебно интензиван у пољу вољног незнања. Апостол Петар рекао је Христу: Ето, ми смо оставили све и пошли смо за Тобом (Мт 19, 27); оставили све - то јест земаљске обичаје, законе, претпостављања и знања; оставили све - то јест оставили своје човјечје помисли и жеље. Ићи за Христом - значи ићи путем молитве која пролази кроз човјечје срце. Зато су се истински способни молити само они који слично апостолима могу рећи: ево ми смо оставили све и пошли за Тобом.

Молитва - то је смрт и васкрсење. Ко не умре за свијет, тај не може васкрснути за вјечност. Ко се не одрекне себе тај се не може наћи.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:33 pm

Блажени су сиромашни духом



Древни монаси су говорили да је Исусова молитва - скраћено Јеванђеље; зато на свакој страници Јеванђеља као да ћутљиво дише и свијетли невидљивом свјетлошћу Исусова молитва.

Апостол Јован Богослов рекао је да је циљ Јеванђеља открити људима да је Исус - Син Божији, да би они, вјерујући у Њега, имали у њему живот вјечни (Јн 20, 31). Кроз Исусову молитву човјеково срце добија свједоџбу не од књиге, не од људи већ од благодати да је Христос створио Син Божији и само је у Њему живот вјечни. Све заповијести Новог и Старог завјета могу се отворити пред нама као учење о Исусовој молитви.

Прва заповијест блаженства гласи: "Блажени су сиромашни духом" (Мт 5, 3). Духовно сиромаштво - то је унутрашње одрицање. Човјек који ју је примио одриче се од својих илузорних богатстава, онога, што толико цијени слијепи и стравствени свијет. Он се одриче привременог и пролазног, од онога што постаје пљачка труљења и смрти. Он се ослобађа од својих страсних привржености, он их са болом откида од срца. Он престаје вјеровати својим расуђивањима као провјереним лажима. Његова душа личи на брод из кога се за вријеме олује избацује сав непотребни товар, да не би потонуо и пропао на дно са свим драгоцјеностима, које су сакривене у његовој утроби; или на борца, који на мегдан излази наг да га противник не би могао ухватити за одјећу и бацити на земљу. Сиромашан духом је онај који се не нада у себе него у Бога, не у свој разум, не у своје таленте, не у помоћ људи, већ само у промисао Божију. Зато се он одриче не само свијета него и светских ликова у својој души, од помисли које колебају његов ум. Бити сиромашан духом значи имати своје срце слободно за Бога, Бити сиромашан духом значи одрећи се од свега ради једног и у том једном добити све, Али ако је за вањско, тјелесно сиромаштво довољно једанпут раздати све своје имање, онда је за духовно сиромаштво потребна стална унутрашња борба са стравственим ликовима овога свијета.

Човјек никад не може испунити заповјест до савршенства - то је пут који нема краја. Бити сиромашан духом - значи стајати умом са молитвом код свога срца и прогањати помисли које се јављају у његовим дубинама. Бити сиромашан духом - значи служити Богу у тајни ћутљивог срца и имати га сиромашним од помисли овога свијета. Спасавајући се од властитих помисли, човјек се спасава од демона туге. Зато је сиромашни духом увијек радостан. У срцу сиромашног духом рађа се Исусова молитва. У срцу "богатог" мислима макар оне блиставе - и узвишене молитве се почињу мрачити и гасити. Постоји блажено сиромаштво - одрећи се богатства стварног и мисленог Бога ради. Постоји друго, сатанино сиромаштво - изгубити Самога Бога; у овом смислу сиромаштво су демони: они имају све осим Бога.

Већи дио наших помисли усијава се у нас преко мрачних духова. Зато одрећи се од помисли - значи дати своје лажно имање сиромашнима - демонима, онима који пуне маштањима нашу страсну душу и наш горди ум. Они који постају сиромашни духом по Богу не морају поново набављати растраћено "богатство", иначе ће то бити Сизифов посао: човјек носи камен према врху, али он испада из руку и поново се котрља. Сиромашни духом мора се одрећи не само онога што побуђује у души страсти и отворено вуче према гријеху, већ и од свега онога што није од Бога: од свјетске умјетности и књижевности, од празних прича, од игара и забава од сваке непотребне информације. Чак и у читању духовних књига он мора да се ограничава, да не би откинуло вријеме и силу по најбоље - код молитве - и нехотично развио у себи духовно сластољубље у надменост. Просто читање духовних књига без селекције у свакодневном животу је фалсификат духовности, лаж, оно неправедно богаство од кога и треба да се одрекне сиромашни духом. Духовна знања која нијесу добијена радом и крвљу и нијесу претворена у живот чине човјека фарисејем који се поноси познавањем Торе напамет. Код сиромашних духом чак и молитва не мора бити многоречива. Далеко више одговара његовом сиромаштву молитва кратка по облику али дуга по времену. Сиромашном духом није потребно мјесто и пјеснички описивати своје сиромаштво или играти драму пред публиком, њему је довољна једна ријеч - "помозите"! Право сиромаштво, било да је духовно или тјелесно, малоречиво је. И зато ово учење о Исусовој молитви и о борби са помислима које су нам оставили Свети Оди по својој суштини, јесте откривање и испуњаване те прве заповјести: блажени сиромашни духом.

У данашње вријеме неки црквени писци покушавају да иду даље и од Светих Отаца, и "усаврше" технику Исусове молитве. Примјер овоме је опширан чланак "о молитви" митрополита Антонија (Блума). Овдје су стављени у исти ред преподобни Серафим Саровски, Фрањо Асишки, Оптински старци и др. Аутор хоће да синтетички размотри њихов опит, и непримјетно силази са пута, који су прокрчили Свети Оци. Митрополит Антоније пише о томе да послије изговарања Исусове молитве не треба настављати са њеним понављањем већ ослушавати према својој души у ћутању и потрудити се да у овој паузи чује одговор од Бога. По мишљењу митрополита Антонија ми говоримо са Богом, али га не слушамо - зато смо слични сабесједнику који поклања пажњу само својим властитим ријечима. Овој својој мисли, Митрополит придаје првостепени значај и саопштава да су многи из његове пастве, којима се раније није давала Исусова молитва, послије примања Његове методе осјећали оживљавање молитве и интерес према њој. "Раније сам и ја у молитви само говорила, а сада слушам Бога" - са захвалношћу је саопштила митрополиту једна његова духовна кћи. Шта се дешава пак у тако реформисаној варијанти молитве? Ништа друго него спајање и једначење молитве са медитацијом. Пауза ћутања - то је медитативно посматрање своје властите подсвијести, при чему се у њој рађају субјективна преживљавања и примају се мучне представе као одговор Бога. Само очекивање Божанског одговора није лишено околности: човјек сматра да су код њега створени унутрашњи услови за то да би глас Божији зазвучао у његовој души; он наступа тако, као да узима телефонску слушалицу, говори "хало" и слуша одговор са другог краја жице. Овдје долази до губитка онога основног за молитву - осјећања своје недостојности и грешности. Преживљавања неочишћене страсне душе постају предметом ћутљивог проматрања; они се култивишу, то јест вјештачки се побуђују пажњом и интересом према њима. Овај западни пијетизам у најбољем случају чини човјека гурманом молитве, а у најгорем - води у прелест.

Усхићење ума према Богу код православних подвижника дешавало се неочекивано за њих; а не методски и плански, дешавало се често баш тада када су се сматрали недостојним да сагледавају небеску висину и само су дозивали из дубине срца: "Господе, помилуј ме грешнога", када су се молили само за једно - за опроштај својих грехова. Човјек, који се у молитви обраћа Богу, никада не остаје без одговора; тај одговор је помоћ Божија у његовом животу, посебно у његовој духовној борби. Понекад се човјеку чини да његова молитва није услишена али он се не испуњава онако како хоће слијепац и страствен човјек, већ по вољи Божијој, премудрој и благој. Чути или видјети Бога у свом срцу, призивајући Га молитвом, као заклетвом, или замишљање Бога који дјелује у нашем срцу снагом свога распаљеног уображења - то значи на самом почетку скренути са пута Богоопштења. Бог по својој љубави не може се јавити души човјека који је горд и страстан, пошто би то било зло, зато што би то учврстило таквог човјека - у саблазни.

Но Митрополит је хтио да синтетизује опит источних исихаста и западних визионара - пиетиста, хтио је као да уједини источне и западне монахе у један манастир и као резултат створи своју посебну "мистику". У таквој методи тешко је схватити шта је пауза: ћутање између молитве, или ријечи молитве између ћутљивога ослушкивања према својој души у очекивању "одговора од Бога".

Свака синтеза истине и лажи претвара се у невјероватну лаж. Грешка у области мистике рушилачки се појавила и у области догматике. Зато, одговарајући на питања студената Московске Духовне академије, Митрополит је признао да он вјерује у спасење људи ван хришћанске вјере према њиховим личним и моралним заслугама.

Сиромашни духом не пропагира у својој молитви сусрете са Божанством, озарења и откровења. Он се нада само једноме - милосрђу Божијем према њему, њему посљедњем грешнику.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:34 pm

Стицање благодати



Спасење - то је стицање благодати, оне невидљиве силе Божије, чијим дејством се преображава човјечја душа.

У благодати је увијек све ново: она је неисцрпна као само Божанство. Благодат открива човјеку три виђења. Прво виђење Божанскога свијета, које постаје за њега као унутрашња очигледност и унутрашње виђење свога свијета и никад се не манифестује као двије једнаке и идентичне слике. Благодат открива духовни свијет увијек као ново и неочекивано у различитим запреминама и дубинама. То виђење нема материјални облик, боја и цртежа, али у оно исто вријеме то пије пустош као неки бездани вакум, није иста физичка затамњеност у којој се губи човјечја душа - то је свијет других размјера који се отвара души као невидљива свјетлост, апсолутно супротна физичкој свјетлости, са одсјајем пламена или зрака сунца.

Друго виђење - то је властита човјекова душа, унутрашњи понор. Благодат открива човјеку његову душу у њеној изопачености гријехом, у прљавштини страсти, у њеном дубоком паду. Само виђење гријеха је почетак исцјељења. Овде је чудна и несхватљива антиномија: благодат открива човјековом погледу тамно дно његовог срца, гдје се легу као змије страсти и у исто вријеме чине његову душу љепшом као да свлаче са ње прљаве закрпе и облаче је у бијелу вјенчаницу.

Треће виђење, које даје благодат - то је виђење свијета који нас окружује. Човјек види у свијету исто оно што и у својој души - његово отпадање од Бога и трагове изгубљеног раја. И он почиње да воли овај пали свијет, али већ другачијом непристрасном љубављу према њему сједињеном са милошћу, са болом о томе да су људи сами себе гурнули у море, потонули, да су глухи на позив Бога. Благодат открива човјеку трагедију свијета: он препознаје Божанску љубав коју свијет не прима. Благодат открива човјеку да је најстрашнија несрећа непознавање Бога и вјечна смрт, зато човјек почиње на прави начин саосјећати са оним кога је раније сматрао својим непријатељима.

Благодат увијек чини ново. Али Божије откривање било је дато Цркви, и зато тајне богослужења, молитве као духовни канали благодати имају свој облик утврђиван вјековима. И овдје је опет антиномија: у Једнима те истим облицима појањем, обредима и молитвама човјек мора и може наћи нов садржај пошто су обреди и символи који укључују човјека у свијет Бесконачнога, гдје нема међа и граница за духовно савршенство.

Узећемо примјер: човјековом погледу небески свод се чини као ограничени хоризонт: то је као права сфера или кристална купола, која овјенчава земљу; ипак у стварности небо не само да је безгранично у својим дубинама већ увијек и непоновљиво за човјека. Ако Хришћанин буде пажљиво читао црквене молитве, онда ће сваки пут откривати у њима нешто ново и раније непознато, проницаће у њихов смисао, преживљавати на други начин сваку ријеч, чини ће му се да први пут чита молитву коју одавно зна напамет. Због тога су неки од светих отаца и назвали молитву стваралаштвом; само, то је властито стваралаштво упућено не вани већ својој властитој души. Молитва је спојена са напором. Наше лијено тијело и страсна душа јој се супротстављају. Често ова борба бива напрегнута и мучна, човјек се супротставља својој палој природи, свијету, који се увлачи у њега кроз помисли и саблажњиве слике и демонским силама које при попуштању Божијем муче човјека, пуне његово срце тугом и непотребним страхом, мржњом, а понекад доводе до стања потпуне изнемоглости.

Због тога је за пажљиву молитву потребан подвиг сличан бескрвном мучеништву. Овдје је поново антиномија: у молитви се спајају бол и радост, борба и мир, рад и утеха. Молитва је својеврстан испит који полаже човјек показујући у стварности какав је његов живот. Али пали човјечји егоизам жели награду без труда и муљави човјечији ум слаже се са страстима -- преварити Бога. То се дешава непримијетно. Човјек престаје да схвата да молитвене ријечи добијају животворну снагу када се оне осмишљавају умом и преживљавају срцем. Молити се расијано као у полусну за тјелесног човјека много је лакше, и он почиње замјењивати молитву једноставним изговарањем молитвених ријечи. Овдје долази до распада воље, ума и осјећања који су спојени ако је молитва пажљива. Ум се пуни помислима као нечистим животињама, које нико не изгони из куће, срце постаје глухо према молитви, (о)тврдне као камен, на коме од молитвених ријечи не остаје ни трага. Воља се одваја од разума и срца, и почиње личити ослабљеној струни која не може да даје звук. Између човјека и Бога ствара се некакав невидљиви зид. Човјек почиње мислити да читање одређених ријечи чини молитву и тежи према коначном циљу, према посљедњој ријечи - "амин".

Ако таквоме човјеку кажете да се не моли, већ обмањује себе и Бога, он ће се увриједити и чак неће схватити због чега га прекоријевају. Суштина фарисејства је вањски ритуал без духовног садржаја, благочестива поза при празном срцу. Човјек постепено заборавља на она благодатна стања која је преживио у прошлости. На молитву почиње гледати као па неко вањско дјело, као на јарам који он мора да носи, као на порез који он мора платити. Овим порезом постаје број прочитаних страница. Свјетлост молитве се гаси у човјеку, заједно с тим духовни свијет постаје за њега далек. Често се нерелигиозни људи чуде зашто неки вјерници, православни хришћани, који редовно посјећују храм, не мијењају се на боље, остају пак исти, са својим недостатцима и пороцима. Најчешће то бива баш зато што су ови хришћани угасили своју властиту молитву, замијенили је само неким словесним обликом, отприлике као шуштање сухом хартијом. Ако таквога човјека упитате чему се моли, тешко да ће моћи одговорити. Он неће да уложи чак ни тако мали напор који је потребан да би схватио смисао онога што је прочитано и онога што се чује, не говорећи више о духовним преживљавањима. Дешава се, да човјек, завршивши молитвени обред не сјећа се да ли је прочитао јутарње или вечерње молитве или нешто треће.

Овдје се посебна опасност крије за свештенослужитеље. Они морају да читају молитве "по наруџби", без обзира на заузетост, умор, своје душевно стање; зато је велика саблазан за њих прочитати молитву, а не укључити се у њу како треба, не прочитавши је срцем. Зато се и захтијева од свештеника изузетно велики подвиг бити увијек изнутра припремање за молитву, извршавати свако вршење службе као своје крвно дјело.

Обично они, који се моле непажљиво и расијано, постају непажљивима такође и у односу према извршавању заповјести Божијих, морална страна хришћанства као да престаје постојати за њих. Они престају да виде и осјећају своју грешност. Слаби молитва, слаби покајање, а иза њих и духовни живот. За вријеме молитве у кући или у храму, анализирајући стално своје помисли или животне послове, човјек по завршењу службе или правила задовољно говори себи: "Ја сам се помолио", уопште не помишљајући да се он налазио пред Богом као мртвац.

Често лажна фарисејска молитва развије код човјека посебну гордост: он почиње осуђивати и учити друге као да је стекао на то право. И у свом животу овакви лицемјерни, "молиоци", бивају увредљиви, раздражљиви и зли па зато видјећи то невјерници говоре: "Иде у Цркву, а живи горе од нас". Ови људи не схватају да су духовно престали на прави начин присуствовати у Цркви. У храму стоје само њихова тијела као гроб душе, а ум је закопан, погребен у светским бригама. Они су оптерећени својим маштама и плановима, глуви и слијепи за оно што се дешава у правом смислу у храму, срце таквих људи је затворено за благодат која треба да сиђе за вријеме богослужења. Тачније они виде само спољашњост храма: како је храм почишћен, ко је од познатих дошао данас на службу, како су одјевени; прилазе да их поздраве, саопштавају и сазнају новости, посматрају лица, узбуђују се што су их гурнули, негодују што је код пјевача ружан слух и затим излазе из храма, будући сигурни да су се помолили и платили порез Богу. Ово стање духовног самозадовољстава и лицемјерја може се назвати малограђанским фарисејством.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:35 pm

Али постоји други тип људи, који хоће да се моле, али њихова молитва се распада као кућа од пијеска; они улажу напор, али не чују сопствену молитву, слично као кад се не чује глас иза затворених врата тамнице. То су људи који су напунили своју душу и сјећање вањским стварима, као што пуне стварима собе, тако да постаје тешко кретати се у њима и дисати. То је култ знања, то прекомјерно гутање информација кад ум постаје дебео и малаксав, као тијело преждерано, као утроба Гаргантуа, који је прогутао све што се налазило на његовом огромном столу. Такви људи живе у свијету нагомилани информацијама, непотребних несистематичних, тачно као Пушкин међу отпадом који је сакупљао. Ум губи своју снагу покушавајући да обради овај материјал који пуни човјеку памет и гуши његове стваралачке способности, али он готово сав остаје мртва руда. Душа, гушећи се у грудима, накљукана је вањских знањем, а не може да се узвиси над земним. Земља је - стихија научника: они могу расправљати о Богу, али кад се покушају молити онда се најчешће претварају у беспомоћне астматичаре.

Други култ је - култ емоција и преживљавања. То су они људи који су заокупљени умјетношћу, они живе у свијету својих маштања, фантазија. Њихово срце, напуњено страстима, такође је глуво за молитву. У храму су они утиснути у своја маштања. Они јадикују да је на богослужењу мало ефикасности. Понекад се они прихватају да састављају своје молитве - онако, како други пишу стихове, но убрзо долазе до закључка да је у позоришту душевни живот љепши, разноврснији и ефикаснији.

Трећи култ је - култ наслада на нивоу осјећања, у овој области овладава жеђ за сексом и крви. Такви људи губе не само духовни већ и душевни облик. О овој врсти људи није згодно говорити у овој књизи. Код свиње су очи увијек са погледом доље. Али невоља је у томе што ови људи често себе сматрају хришћанима. Шта рећи о њиховој молитви? Они се моле само када падају са стијене, или кад им се појави злоћудни малигни тумор.

Два вида богопознања



Постоје два вида богопознања. Први вид - видјети Бога кроз свијет као његовог Створитеља и Промислитеља, користити разумна добра свијета и захваливши за њих Господу, успињати се од нижег ка вишем, постепено изоштравајући, сублимирајући своја осјећања, видјети Творца у његовој творевини и од созерецања творевине узлазити мислима према Створитељу. Ово је пут захвалности Богу за живот и она блага која је Он дао човјеку. Други пут је одбацивање свијета ради Бога.

У првом случају психолошка усмјереност је оваква: свијет нас приближава Творцу. Кроз њега као кроз тамно стакло, ми видимо зраке Божанске свјетлости. Овдје земаљски живот и космос треба да служе за нашу душу као својеврстан "Трамплин", као прве степенице према боговиђењу и богосазнању, ми морамо прослављати Бога, созерцавајући моћно звездано небо, ливаде, покривене ћилимом цвјетова, видјети у свакој биљци Премудрост Божију, гледати на све постојеће, као на хор који слави Бога већ самим својим постојањем.

Друга усмјереност јe оваква: свијет - то је препрека између човјечије душе и Бога; она притеже срце човјека као сила земљине теже - његово тијело, свјетски живот и космос готово да више личе на облаке који собом сакривају небесно плаветнило. Међутим, ако је Бог скривен у свему као у загонетки, онда демонске силе дејствују отворено у свијету. Покушавајући познати Бога кроз свијет ми се можемо наћи у улози човјека, који, будући да је прикован ланцима за зидове тамнице ипак покушава наћи излаз из ње. Суштина друге усмјерености је што се Бог може наћи не у хармонији звијезда, не у савршенству створеног, не у величини космоса - већ у своме властитом срцу ослободивши га од моралних и материјалних ликова. Богопознањe се представља не узношењем душе према Богу, већ реанимацијом срца, његовим очишћењем од онога што не води Богу. Овдје недостаје живом степен степеника, овдје су само два пола: вјечни живот и вјечна смрт. Бог као једино добро - и демон као једино зло. Бог као једини циљ, а остало - лажни циљеви, то јест препреке на путу, ка једином циљу. Тада се звјездано небо неће чинити као химна Богу, већ покров који лежи између душе и Бога; љепота цвјетова, савршенство створења биће илузија, која одводи путника са пута у дубину живог пијеска у бездано море пустиње, одакле нема повратка; доћи ће смрт - ишчезнут ће илузија, нестаће без трага свјетска љепота, као облаци у налету буре, и насладе ће се претворити у шаку растопљеног пијеска за умирућега у пустињи који је узалуд хтио да се напије из чистог водопоја. Овдје је спасење у отуђењу себе од свијета, оно што није Бог и што не води Богу - то није моје.

Први вид богопознања привлачи људе, он не руши обични ток живота; други изгледа туђи и груб; он прати непрекидне унутрашње жртве: погледао човјек на зелено дрво и (добио) осјетио неку насладу од созерецања љепоте; лик зеленог дрвета отклонио је његове мисли од Бога, у том тренутку за њега је Бог постало дрво; осјетио је он насладу од созерцања његове љепоте - значи у том тренутку његова душа није била жедна Бога, он је страхопоштовање промијенио за насладу, изглед дрвета истовремено одагнао је од унутрашње молитве његову мисао, осјећање и вољу и створио у његовој уобразиљи лажни лик љепоте. Озарила је човјека, као пламен свјетлости, смјела блистава мисао и он је ево већ зачаран бенгалским пламеновима свога палог ума, он се искључио из молитве, његов сопствени разум учинио му се ако не најјачим, онда бар моћним и у њега (разум) је уложио наду. Допустио је човјек у себи жељу за материјалним и видљивим, и у то вријеме угасила се у њему љубав према Богу, Бог је остао на периферији његове спознаје, као да га је иселио из соба у собичак ума.

Нашалио се човјек - и овдје је провокација против сопственог спасења: он је створио лажни лик, тако што је постао творац лажног свијета, свијета карикатуре, свијета демона. Шалу најчешће не рађа доброта, већ нешто сасвим супротно: високо оцјењивање и садизам; понижавајући човјека у шали, ми под изговором добродушне игре чинимо задовољство своме дрвеном срцу. Због тога шала искључује човјека из духовног живота.

Разгњевио се човјек на ближњег - и пожелио његово уништење, ушао у једно поље са убицама и џелатима, јер у гњеву ми обично имитирамо убиство ријечима. Сам пак гњев долази од похоте која живи у нама; ко се гњеви тај је жедан наслада и воли свијет са његовим чарима.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:36 pm

Страст човјека чини идолопоклоником. Страст даје предмету свога поклоњења Божанско достојанство, зато она увијек лаже; један философ је рекао: "Гдје је много глине, тамо праве велике идоле". Страст доводи човјека до стања духовне парализе; раније или касније идол ће пасти и разбити се: он има направљене уши, али не чује, има убачене од глине очи, али не види; идол који смо ми створили је мртав, он ништа не може дати нашем духу.

Другом виду богопознања својствено је избјегавање да чак размишља о Богу. Људе који су изабрали први његов вид, богословље може довести до узбуђења, људе - другог вида - оно (богословље) скоро плаши, пошто су они увјерени да ниједна ријеч није достојна Бога, да ни анђеоски ни човјечији ум не могу Га изразити; они се надају да ће Бог Сам открити Себе тражећи Га кроз покајање и молитву и откриће се не у блиставом богословљу, већ у вањском боговиђењу, већ као живот самог срца.

Човјек који слиједи први пут, размишља у свом срцу путем аналогија, асоцијација, он гледа на свијет као на бајку која у себи крије духовни смисао а слиједећи друге - одбацује мисао, ако она није о Богу ма колико се та мисао чинила корисном и добром, чак и више од тога; он је одбацује, чак не оцијенивши довољно да она није о Богу и не води према Богу. Читање богословских књига изазива размишљања, оцјене (примједбе), потврде и одрицања (негирања), анализу и синтезу, закључке итд. И то се прихвата као одвлачење од Бога, а не као привлачење Њему. Таквом човјеку се чини да ако он почне богословити онда ће личити на онога који окренувши се од свога живога оца, стално разгледа његов лик на слици.

Други вид богопознања и боговиђења захвата једно - обраћеност срца Богу и борбе са оним што смета томе. Срце можемо упоредити са огледалом: да би се у огледалу одразило небо потребно га је држати усмјереног према горе и очистити од прашине и прљавштине, Може се на површини огледала насликати најљепша слика неба, али правог неба у њему неће бити. Први даје предност слици, други свјетлости зрака. Ум другога личи на ратника који стоји испред врата царске ложнице са обнаженим мачем и онога који хоће да отвори ова врата дочекује оружјем, не питајући ко је тај човјек и шта му треба. Тако и ум човјека који тражи Бога, мора да поражава помисли које долазе споља или које испливавају из тамних дубина његове душе.

Лаж дуплира, мијења реалност за лаж, ствара фалсификовани "паралелни" свијет, откида разум од срца, привлачи његову пажњу на се. И затим, послије отрежњења, ум се показује повезан са потребом да памти лаж, која га (окупира) саблажњава - доводи у искушење да поново не падне у те исте мреже и не направи нове. Срце пак, одвраћајући се од лажи у то исто вријеме заћути, затвара се, дух одлази "у самог себе", свјетлост душе се гаси. Зато је основа религије и богопознања -истина.

"Не убиј"



Звјездано небо је стални извор надахнућа за пјеснике и одушевљености за философе. Оно се некако не уклапа ни у систем рима нити у систем силогизама. Звијезде - то су симболи вјечности. Искре ноћи, које су се укочиле у лету, зрак је свјетлости у непрегледној даљини космичких пространстава. Звијезде - то су дијамантске очи којима небо гледа земљу. Када би ми, људи, могли упитати звијезде, шта стално и непромјенљиво виде на земљи, онда би нам звијезде одговориле: "На земљи је постојано само вријеме и непромјенљива само смрт, све остало ниче, мијења се и нестаје, постојано је (само) једино само непостојање свијета, а непромјенљива његова непромјенљивост". Ако би ми упитали звијезде шта су оне чудно нашле на земљи, онда би оне одговориле: "Глупост људи, који, знајући доста о непостојаности времена и смрти граде своје куће на текућој бујици ријеке и заборављају на вјечност". Смрт је универзални факат нашег постојања, са смрћу се сусрећемо свуда, она прати живот као сјенка. Па ипак, смрт остаје за нас тајна, које се плашимо и додирнути је. Чудан парадокс: ми видимо свијет смрти свуда, и упркос очигледности не вјерујемо да она постоји. Нама се чини да нијесмо у њеној власти, да ће њен налет, који руши све на свом путу, пројурити поред нас. Ми видимо смрт, ми повремено размишљамо и говоримо о њој и у то исто вријеме, чак пролазећи поред гробља, ми у дубини свога срца не вјерујемо да ћемо некад лежати у ексерима закованом сандуку под слојем земље, да ће наше тијело бити подвргнуто труљењу: очи ће испасти из очних дупљи, мозак ће истећи кроз ноздрве, тијело ће се претворити у сукрвицу и гробни црви ће нас претворити у земљу од које је и узет човјек.

Ми видимо смрт својих блиских: један за другим они одлазе у небитак - земљу из које нема повратка, Али у дубине душе не вјерујемо да и нама предстоји такав исти пут. Ми одгонимо ту мисао од себе: она је сувише ужасна за нас као лик Горгоне. Тај малодушни страх пред смрћу претвара наш живот у жалосну игру сјенки. Када смрт ипак долази, ми испадамо неспремни за њу, покажемо се у улози лажова који су преварили сами себе.

Ми живимо у току времена. Вријеме нам је дато као неко наследство, као очево богатство, али оно има своју границу. Сваким даном оно се топи и смањује. Ми мислимо да ће вријеме које нам је дато увијек бити у нашој својини и зато га са пијаном грабежљивошћу трошимо. Ми мислимо да је све вријеме још испред нас, а када долази смрт, онда видимо, да се вријеме завршило као распредено клупче вуне.

Заборављање на неизбјежност смрти и коначиост времена прикива нас, као ексерима за земљу. И ми ћемо се у суштини добровољно предати смрти, хватајући се за привремено, за оно што се задржати не може. Шеста заповијед гласи: Не убиј (Изл 20, 13). Али ми је непрекидно нарушавамо пошто непрекидно убијамо властити дух. Предавши себе у власт привременога непостојаног, промјењивог и на крају крајева смртнога, онога што се налази под влашћу труљења, ми сами пак извршавамо над својом душом пресуду. Заборавивши на смрт ми заборављамо на вјечност и тиме се лишавамо вјечног живота. И сваки дан потрошен узалуд је свакодневно самоубиство.

Средином вијека била је распрострањена слика под називом Плес смрти у различитим варијантама. На њој смрт час прати човјека као ловац звијер, час се појављује на свадби, час хода по врту са косом у рукама не бирајући шта ће посјећи до коријена: коров или цвијеће, час стоји као организатор пира са чашом у рукама међу најјачим гостима, час се надноси над постељину дјетета. Али најомиљенији сиже био је плес човјека у загрљају невидљиве за њега смрти у лику костура. Човјек плеше међу труповима, али на његовом лицу безбрижан осмијех - то је лик нашег живота, привезан за земљу. Све су гласнији звуци тога валцера смрти, све се брже креће злослутни пир, све јаче смрт притеже човјека на груди... и, најзад, одбацује га у гомилу трупова, као што бацају цјепаницу на гомилу дрва. Наш живот личи на игру сјенки на зиду. Гаси се свјетлост - нестају сјенке.

Прво убиство своје душе - то је невјеровање у божанство. Атеизам и философија очајања, то је беспомоћна жеља да се овековјечи земаљски живот, философија која се претвара у угрушак мржње према Богу. Атеизам је нелогичан. Ако је човјек осуђен на смрт, онда он мора да испроба све могућности да избјегне ту пресуду. Када код човјека открију рак, онда он почиње тражити посебне љекове и љекарије, он је спреман поћи на крај свијета, ако чује да га тамо могу излијечити, он је спреман да прода све што има, само да купи себи право на живот који ће се раније или касније ипак завршити гробом. Све свјетске бриге и проблеми изгледају му као некакве ситнице пред ликом хоботнице смрти који се упио у његово тијело и (сиса) пије његову крв.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:36 pm

Атеизам увјерава себе да загробног живота нема, он као да зачепљује уши када му говоре о Богу и вјечности и са насладом се увјерава да спасење не постоји. А само ако би човјеку рекли да је у његовом врту закопано благо и треба само порадити лопатом да би се нашло; онда би се он потрудио да провјери је ли то истина, мада су шансе један напрема хиљаду да је то истина. Тако се сва огромна књижевна продукција атеиста у свеукупности може кратко назвати : "Упутство за самоубице".

Али ево ствари још несхватљивије и чудније од атеизма; човјек, вјерујући у Бога и осјетивши Његову благодат у својој души као дисање вјечности, продужава да живи тако, као да Бога нема. Душа таквог човјека личи на несрећника, који лежи под крхотинама срушене зграде и гомилама земље. Он хоће да баци са себе ту тежину али не може чак ни мрднути руком. Ми лежимо под крхотинама наших разрушених планова и нада, ми смо сахрањени под земаљске бриге, ми хоћемо да се усавршимо али наше страсти поново нас савијају према земљи.

Да би се било с Богом треба се одрећи од вањског вишка, треба оставити само неопходно. Када човјека јури звијер, онда човјек, да би лакше бјежао, збацује са себе одјећу. А ми се плашимо растати са товаром материјалним и душевним па носимо и носимо на плећима ту тешку врећу...

Овај живот нам је дат, да би сјединили своје срце с Богом, да би га направили као не рукотворени храм Светога Духа. Али ми од срца правимо кавез за звијери или корито за свиње. Кад наступа смрт ми схватамо да смо били обманути, да је вјечно само невидљиво, а видљиво се претвара у ништавило: држећи сe видљивог ми смо се хватали за пустош. Вјечан је човјечији дух, оно на шта стално заборављамо. Свако од нас је видио лобању, њене обнажене зубе сличне гримаси осмијеха. Може бити да је то лик тога - да се мртвац смије над властитим животом, смије се, видјевши оно шта нас очекује, али док је скривено, смије се над собом и својом сабраћом.

Заповијест: "не убиј", говори нам о томе да ме бисмо убили живот нашег духа, да не би убили вријеме које нам је дато за спасење, да не би убили своју душу, закопавши је у гробницу страсти и земних брига, да не би изгубили (тј. да се не би лишили) непромјењиве ризнице, којој се диве чак и анђели - љубави божанске према човјеку.

"Не убиј" значи - изабери живот. Почетак и завршетак, извор, садржај и савршенство живота - то је Бог. Ако Бога нема, онда је свему крај, и живот је само трка осуђенога према вјешалима. Ако постоји Бог, а он нам је открио велико своје Битисање, Он хиљаду пута свједочи свакој души, да Он постоји близу ње, онда сваки тренутак човјечијег живота, сваки откуцај срца мора бити посвећен Њему.

Бог јесте Дух, али он нам је дао као неки залог Своје име и тајне Цркве. Мистички живот душе то је пребивање у имену Божијем: сталној молитви. Када се заборавља и ишчезава молитва, тада човјек одступа од Бога.

Спасење - то није само "лично" дјело појединог човјека. Када човјек стиче благодат, онда он њеном тихом невидљивом свјетлошћу озарује и живот других људи. Поред таквих људи загријавају се душе. Од општења са њима људи добијају снагу и унутрашњи мир. А човјек, који умире у гријесима, испушта из себе тјелесни отров.

Шеста заповјест гласи: не убиј, то јест изабери живот, а живот - то је Бог, који је сишао на земљу и који је примио смрт да би нас учинио бесмртним. Бог, који је створио васељену, хиљаде свјетова, вријеме и вјечност, чека, да би ми сами открили за Њега своје срце.

Мојсије је завршио своју пророчанску проповијед и посљедње завјештење ријечима: " Израиљу, ја сам положио преда те ватру и воду, живот и смрт, изабери живот, да би живио ти и дјеца твоја" (Изл. 30, 19).

...Када би било могуће упитати звијезде, које, као јата ватрених птица лете са истока на запад: "Шта сте најљепше видјели на земљи?", онда би звијезде одговориле: "Најљепше човјеково срце у којем сија Божанском свјетлошћу име Исуса Христа".

Дух и душа



У савременој религиозној литератури стално се мијешају два различита појма: "дух" и "душа", што доводи до многих нејасноћа и недоумица. Зато бисмо се хтјели кратко зауставити на овом питању.

Дух је око душе, усмјерен према вјечности; душа - то су унутрашње очи човјека усмјерене према области земаљског битисања у свим његовим многоструким аспектима.

Од манифестација човјечијег духа треба именовати прије свега религиозно осјећање као способност директног преживљавања реализма духовног свијета и интуитивног проницања у метафизички свијет, то је осјећај унутрашње вјеродостојности духовног опита. Он се буди, он се оживљава у човјеку дејством благодати; Његов почетак је покајање, а крај љубав.

Религиозно осјећање присутно је у човјеку. Човјек се разликује од животиња прије свега тиме што је он религиозно биће. Ово осјећање може бити изопачено, као што су изопачени ликови на неравној површини огледала, оно може бити потиснуто и ублажено човјечијим страстима, он се може сакрити у дубину подсвијести, али апсолутно нестати не може. Друга манифестација духа то је "унутрашњи логос", то је спознајна сила, која дјелује на нивоу идеја и суштина. Треће - то је способност проматрања упућености човјека према Божанству, када богоопштење постаје слободни акт човјечје личности. У самој основици проматрања леже патње као способност концентрације сила духа на проматраном предмету и реактивна сила, која штити дух од вањске агресије.

Душа ипак у себи има следеће силе. Прва је разум и расуђивање. Она се манифестује двојако - кроз лексично и живописно мишљење: она не прониче у суштину ствари, она је одвојена од духовног свијета; она изучава само појаве и особине. У палом стању разума оно постаје узурпатор Логоса и оних спознајних сила, које су Свети Оци назвали умом. Душевни разум се прогласио као јединствени инструмент гносиса, он претендује на решење метафизичких питања која леже иза граница његових могућности, он се убацио у област религије и хоће да буде тамо диктатор. Он гледа себе као на господара свијета, сматра да су безгранични његова сила и моћ, он је створио науку и цивилизацију - тј. нову вавилонску кулу. Одвојивши се од духа, човјечији разум је постао главни извор гордости - тајног или јавног богоборства. Када га, пак, осјени благодат, тада он види своју мјеру и своје границе и покорава се духовним виђењима. Тада он у овом земном бивствовању види творевину Божанске премудрости, у материјалном свијету - не само узрочно-последничне везе, већ и симболе и ликове духовног свијета. Спојивши се са Логосом он очитује његова откровења и профористичкој (вањској) ријечи, духовна знања он доводи у одређене логичке системе кроз земне ликове, и открива сакривено.

Друга сила душе је - жеља. Одвојивши се од религиозног осјећања, из духовних преживљавања она се претвара у пожуду, тежњу ка наслади, у мрачне страсти, извитоперену (нестварну) осјећајност. Ова сила је највише повријеђена претходном. Разум, који је усхићен својим видљивим успјесима и достигнућима, није постао цар већ роб пожуда. Сјединивши се кроз покајање са духовним осјећањем жеља престаје бити невиђена и импулсивна. Она помаже уму да тежи према добру, она види у овом свијету сјенке изгубљеног раја. Жеља као сила душе сјединивши се кроз благодат са силама духа, претвара се у носталгију за Божанском љепотом.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:37 pm

Трећа сила душе код Светих Отаца назива се осјетљивост. То је заштитна сила душе. Она треба да чува душу од зла и гријеха, као имунолошки систем човјека -од инородног тијела. Њена најбоља манифестација је света мржња према ономе што разлучује душу од Бога, ипак, послије пада у гријех сила осјећања окренула се против онога што омета испуњавање страсних жеља; у овоме случају ова сила личи на мач, који је добијен да се штити од непријатеља, али је душа овај мач окренула против себе и непрекидно наноси њиме себи све нове ране. Реактивна сила, повријеђена гријехом, не манифестује се као очување личности, већ као потврђивање човјекова егоизма, на вањском плану она се манифестује као огромна амплитуда: од стране љутње и нетрпјељивости у породичном кругу (синдром ситног бијеса) до људских катомби које врше тирани (пир сатане). Раскорак између жеље и могућности изазива и храни осјећај љутње и злобе: човјек прима сав свијет као непрекидну неправду у односу на њега, као да се читаво човјечанство договорило да би узнемиравало њега. Такав човјек личи на бомбу напуњену прљавштине, која ће, ако се неопрезно додирне, експлодирати. Овај осјећај, појачавајући се, може довести човека до страшних душевних стања, излити се у садизам и незадрживу тежњу за убијањем.

Када се кроз покајање и благодат, раздражива сила душе сједини са духовним осјећањем обраћености према Богу, онда она постаје динамичко одрицање од гријеха, самокритичности, мржње према демону, осјетљивости према убацивању мрачних импулса у човјечију душу, ефикасним оруђем у чишћењу срца од страсти.

У овом питању сударили су се међусобно Исток и Запад. Исток јасно разграничава област духа и душе, запад их стапа у душевни монизам. Осим тога западна антропологија говори о гријехопаду човјека само као о губитку Божанске благодати при очувању природног стања душе. За источну антропологију гријехопад представља дубљу драму у историји свијета: човјек је испао из центра свога живота, на мјесто Бога он је ставио себе. Богоборачки импулс раскинувши савез човјека за његовим Творцем, деформисао је саму човјечију природу. Дух је постао одвојен од душе, будући да је одвојен од Бога, душевне силе су се такође разишле међу собом: разум, осјећање и воља час се слажу, час противурјече једно другом. Зато је источни аскетизам борба за човјечје срце, зато источни подвижник не вјерује себи, не вјерује својој души, његов је циљ покорити душу духу, а дух благодати. Зато је основа аскетике Истока - покајање, тај плач о гријесима кога не схвата свијет, сматрајући га слабошћу, малодушношћу и болесном сузљивошћу. Западни подвижник почиње од оштрог изазова тамним силама пакла, са којима је спреман борити се, као витез са горостасима. Основа овога подвижништва није покајање, већ част и љубав; али каква љубав? ...

О Богопоштењу и Богоодбачености



Књига о Јову и Пјесма над пјесмама су најтајанственије књиге Старог Завјета.

Од тумачења на Књигу о Јову може се саставити цијела библиотека. Нека од њих се одликују високим врлинама и дубином богословске мисли. Ипак код оних, који читају Књигу о Јову и њену егзегезу остаје осјећај некакве нејасне недовољности, осјећај онога да је овдје нешто недоречено и нешто важно скривено под текстом, као под вањском корицом књиге.

Црквено предање свједочи да је ову књигу написао цар и пророк Соломон. За нас је то изузетно важно, она је за нас нит Аријадне која показује пут у подземном лавиринту гдје путник, отварајући једна врата, и, крећући се испреплетеним, као чипке, ходницима и степицама, на крају крајева нађе се у ћорсокаку.

Према нашем мишљењу Пјесма над пјесмама и Књига о Јову - то је историја душе у два стана: богоопштења и богоодбачености. Што јача љубав према Богу, тиме је страшнија мисао о вјечном губитку Бога; када Бог постаје унутрашњи живот човјека, онда се прекида богоопштење и чак само страх да се изгуби, претварају му се у пакао, непознат свијету.

Књига о Јову и Пјесма над пјесмама то су два пола религиозног живота, и између њих лежи поље страшног напора. То је проживљавање душе, која созерцава у свом постојећем стању и перспективи вјечности раја и пакла. На почетку књиге говори се о праведном животу Јова, али то је вањски, горњи слој, најосновније је да је његова душа била заокупљена љубављу према Богу, слично Суламики из Пјесме над пјесмама. Према древним тумачењима, под ликовима младожење и невјесте у Пјесми над пјесмама подразумјевају се Божаство и човјечија душа. У овој књизи постоји следећа епизода: ноћу младожења дозива кроз врата своју невјесту, он одуговлачи на својој ложници, а када отвори врата двориштна, онда види да тамо већ никога нема. Она у тузи тражи свога младожењу по улицама и трговима града. Ноћне страже је хватају, свлаче је, туку и он се једва отима из њихових руку. Егзегети виде у овом искушење невјесте. Ноћ патње и увреде, одлазак младожење - богоодбаченост, згуљен, свучен, одбачен -знак губитка свега видљивог, борба са мрачним силама, које вребају душу, ране и понижења, које трпи због њих душа али најстрашнија мука за невјесту то је помисао да ју је младожења престао вољети и да ју је оставио заувијек.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:38 pm

Кад читамо Књигу о Јову нас задивљује неразумљиви психолошки контраст: Јов, храбро и мужевно као мученик који је примио искушења која су му послата, почео је одједном да проклиње свој живот, да ропће и да се правда пред Богом. Најгоре што је могло да га задеси већ се збило, шта још треба да изгуби Јов, зашто не примити смрт с молитвом на уснама, као што су примали преведници и пророци? Зашто је овај спор човјека са Богом морао ући као неразумљива поука у Библију? Неки тумачи да би "оправдали" Јова "труде се да припишу његовим пријатељима, који бесједе са њим, формални, правни и чак прагматички однос према Божанству. Али нама се такви закључци чине тенденциозни и да уопште не произилазе из текста. Напротив, говори Јовових пријатеља су узвишени и прекрасни, било који савремени богослов могао би само позавидјети орловском лету њиховог богомишља и љепоте ликова и поређења које су они употријебили надахнутом религиозном поетичношћу њихових ријечи; они су одушевљени надом у милосрђе Божије и баш зато убјеђују и умољавају Јова да принесе Богу покајање, да би се удостојио опроштаја. Јов им одговара, али се ствара утисак да он не схвата, као да их не чује својим срцем, да он, Јов и његови пријатељи стоје на двије духовне површине, раздвојене огромним растојањем.

Оци су рекли: "Блажен је онај ко чита Пјесму над пјесмом - он је ушао у олтар храма, ако је схватио његов тајанствени смисао". Цар Соломон је у својој младости преживио висока стања богоопштења и боговиђења. Пјесма над пјесмама - то је пророчанство, али у исто вријеме и откривење које је сам преживио. Ипак је богоопштење овога блиставог израиљског цара било трагично и неочекивано прекинуто. Библија шкрто и нејасно говори о томе шта је искрварило Соломонове срце (3. Цар 11, 3). Послије изградње храма Јахве-овог, који су назвали свјетским чудом и љепотом (Израиља) Јерусалима, Соломон је подигао идолске незнабожачке храмове за своје жене - странкиње и сам је присуствовао демонским ритуалима. Сада је од такође искуствено -очигледно преживио стварну богоостављеност, у животу губитак благодати. Ако би с њега скинули царски вијенац и учинили од њега последњег роба у властитој његовој кући онда би и то била ситница пред мукама душе, која је изгубила највећу од ризница и, сјећајући се своје пређашње љубави, гори дан и ноћ у црном пламену.

Према предању, цар Соломон се дубоко покајао пред Богом и било му је опроштено. Тугом овога покајања и тихом меканом свјетлошћу Божанског опроштења озарена је друга Соломонова књига - Еклизијаста, као његово предсмртно завјештање. Ова књига личи на последње зраке сунца које залази за хоризонт. Дакле, Соломон је преживио висину богоопштења, која се у Пјесми над пјесмама упоређује са пењањем на врх Ливана, и дубину богоостављености коју је спознао прије Соломона можда само Адам.

Далеко смо од помисли да је Јов лик самог Соломона. Али хоћемо да кажемо да је он био нарочито близак Соломоновој души кроз унутрашња преживљавања, нама недоступна.

У животу Јова ми видимо три периода: период када је он заузимао висок положај у својој земљи (у црквеној химнографији њега су називали царем); период искушења: губитак дјеце, имања, губа (лепра), прогон из града и, најзад богоостављеност; и трећи: завршни период - вријеме награде за праведност и вјерност у искушењима.

У животу Соломона ми такође можемо истаћи три периода: блистави почетак царовања, када је Соломон као што се може видјети у Псалмима, представљао симболички лик Месије по својој светости и мудрости, вријеме градње храма у Јерусалиму, када се он успињао степеницама духовног храма према вишим созерцањима и озарењима, када је његово срце пјевало пјесму над пјесмама. Други период - смрт прије смрти, отпадање од Јахвеа, губитак онога, кога је он волио највише на свијету. Пет стољећа прије Соломона пророк Валаам је рекао: "Пророк пада али очи његове виде" (24, 4). Соломон је у својој богоостављености видио себе покривеног наслагама губе, душу поражену гријехом која се разлаже, као труп, видио је последице своје издаје Бога: царство искидано, слично одјећи на дијелове, дванаест племена која су мачеве окренули једни на друге, разрушени Јерусалим и пепео на мјесту гдје је стајао храм који је он саградио. То је било сиромаштво страшније од биједе Јова. Соломон је, сједећи на златном трону, видио изгубљено царство, народ који умире од глади и Јерусалим спаљен гријехом његових царева.

У свом велељепном дворцу, који се такмичио са дворцима Египта и Вавилона, он је преживљавао оно, што Јов на гомили смећа, који су збацивали са зидова тврђаве - Јов, кога су жива јели црви. То , нијесу биле физичке муке већ ужас богоостављености. Најниже је пао првоанђео, онај који је био најближе Престолу Божијем. Према митској висини Пјесму над пјесмама можемо у ликовима замислити као јаму безданицу, на чије је дно пао пророк који је издао Бога. Какве је снаге било потребно покајање да би се Соломон поново могао родити, да би орао који се претворио у црва, поново добио своја крила? Свето Писмо о томе чува тајну али ћутљиви вапај Соломонове душе, као сијевање ноћних муња озарује странице Књиге о Јову. Овдје нема позајмица, осим једне те исте трагедије богоостављености, мада њени узроци нијесу исти. Овдје је близина духовних преживљавања. Свети Јован Златоусти каже: "Са Христом је у паклу добро". Овдје је пакао представљен као нешто вањско у односу на душу човјека, као мјесто свеукупности патњи, које може искусити човјек, чија душа уз све то припада Христу.

Јов је живио у љубави с Богом, та љубав је била сакривена тајна његовог срца, за коју нијесу могли знати чак ни његови пријатељи: схватати је може само онај који ју је сам преживио. Прве ударе Јов је примио непоколебљиво, као стијена налете буре, или стијена удар страшних таласа. Јов је био усред свијета самац, као што су усамљени сви који воле Бога, но изгубивши све и сва, он је у свом срцу остао с Богом, као морепловац, изгубивши брод и путнике ипак је сачувао драгоцјени камен ради кога је он предузео своје даље путовање. Али је затим услиједило страшније искушење, унутрашње, који нису видјели други - то је богоостављеност или страх пред богоостављеношћу. Шта је богоостављеност тешко нам је схватити, као што је тешко схватити шта је то паклена мука.

Пјесма над пјесмама даје нам неки кључ за тајну, мада као њене мучне нејасне сјенке; у њој се љубав Бога и душе упоређује са љубављу младожење и невјесте. Сав живот усредсређен за невјесту њеном младожењи, она му је дала сво своје срце без остатка и одједном види да је младожења напушта и можда заувијек.

Тада се њена љубав претвара у крик бола, она говори: "Зашто си престао да ме волиш, шта сам ти урадила, зашто ме остављаш?" и то није самооправдање. То је бол и крик срца. Говор Јова - крик је душе, увријеђене болом љубави, ужас растанка са вољеним без кога је смрт боља од живота. Ми видимо како Јов тражи одговор: Зашто је Бог ставио њега на дно понора, пред пријетњом вјечног растанка? Али не тражи он толико одговор и објашњења колико Самог Бога, без Кога не може да живи. . .

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:38 pm

Јов не негира свој гријех као нешто присутно код свих људи уопште, али он не налази у себи онога гријеха који би могао прекинути ово мистично, богоопштење, љубав Божија најзад од њега. Не налази да се може повратити изгубљено његовим трудом. Он би хтио да види свој гријех и преступ да би га било којом жртвом искупио; он их тражи поштено и мученички, али не налази, баш као што не налази гријеха који би превагнуо ранију љубав Бога према њему, а лагати живоме Богу он не може. Но ставивши маску, чак маску смирења, без ње је немогуће видјети лице Бога. Овдје је посебан метафизички трагизам: не кошмар Соломоновог пада у гријех, већ трагизам личне праведности, у суштини безизлазан, јер Јов не може жртвовати правду ради љубави и љубав ради правде. Јов је јуначки издржао најтежа искушења као доказ своје љубави према Богу, али сада у новом унутрашњем преживљавању богоостављености или пред њеним ужасом ова иста искушења могла су му се учинити као охлађење божанске љубави према њему, ово поднијети он већ није могао. Зато су ријечи Јова -безумље љубави, то је плач Суламите код њеног растанка са младожењом. Велика туга и велика радост су ћутљиви, зато су ријечи пријатеља, ма колико биле дивне само оптеретиле Јова. Суламиту не могу утјешити њене другарице већ лице младожење. Угледавши га, Суламита заборавља све - и говор својих другарица и своје сузе и саму себе. Дешава се теофанија - Бог се јавио Јову. "Ја сам чуо Њега, а сада Га видим". (Јов 42, 5), говори праведник. То је Богојављење, не одговор на ријечи Јова, већ на љубав његова срца. Бог му се јавио - не с тим да разријеши недоумице у свјетлости Божанства, ако су нестале без трага, као сјенке, већ да увјери Јова у своју вјечну љубав, то је ново Богојављење - одговор на ова мученичка питања Јова, одговор Бога: " Ја сам с тобом". Губавац Јов сједи на ђубришту, али Бог невидљиво пребива са њим.

Религиозна осјећања интелигенције



Мистика - то је љубав човјечје душе према Живоме и Личносноме Богу. У мистици нема закона пошто се љубав јавља души као бесконачна унутарња слобода, тамо нема узрочно-посљедичних веза, тамо се Бог прима као једини живот, а губитак Бога - као смрт. Магија је покушај да се одреде закони духовног свијета и кроз знање тих закона, укључујући себе у асоцијативне симболе, бројеве и имена, имати могућност утицаја на духовни мир. Према стилу мишљења, магија је ближа од мистике памети научника, и зато су многи од њих падали у магизам, на примјер, Крукс, Фарадеј, Бутлеров, Флоренски и др. Они су хтјели да изуче и класификују у складу са навикнутим за њих истините научне спознаје феномене духовног свијета и као резултат тога нашли су се у заробљеништву окултно-демонског свијета. Други научници, рационалисти, стапали су Божанство са свијетом, њихова религија је била вјера у разумност васељене, у надахнутост саме материје, страхопоштовање пред непознатим; дугим ријечима, пред самим стваралачким процесом спознања. Према мишљењу Ајнштајна, бити научник јесте умјети се дивити. Овдје се религиозно осјећање замјењује са индивидуалним надахнућем тражења.

Код научника, који су више умјетничке природе, религиозно осјећање се замијенило усхићењем, устројством и појавама видљивог свијета са елементима естетског преживљавања: Бог, свијет и ја - то је једно. То је јавни или сакривени пантеизам. Тако на примјер, Тејар де Шарпјен, истакнути научник, палеонтолог и свештеник - Језуита, описује случај када се налазио у експедицији: није имао вина и хљеба за обављање мисе, па је раним јутром, попевши се на брежуљак утонуо у созерцање природе и зору као литургију, а излазак сунца схватио као јављање Христа и тајну Причешћа. Овдје се јасно брише граница између Цркве и свијета, Божанства и његове творевине, сакралне и профористичке вањске. За такве људе сав космос je литургијски организам. Мисија Цркве је продуховљење васељене, а овдје саму Цркву растачу и као да је топе у хаосу неосвећеног.

Обично такви научници уносе у религију дух секуларизације. Горди ум говори: "Или Бога нема, или ако Он постоји, ја сам Његов дио. Научницима су упућене ријечи Спаситеља: "Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај имање своје сиромасима и хајде за мном" (Мт 19, 21). Чувши ове ријечи, младић се растужио и отишао од Христа. Најамник треба не само да учи, већ што је далеко теже - да поново учи. Тако, на примјер, преподобни Арсеније Велики, најобразованији човјек кога је цар изабрао за васпитача своје дјеце, говорио је да не зна чак ни азбуку оне мудрости којом владају монаси у пустињи.

Мало издвојено међу научницима стоје психолози; они боље од других схватају немоћ науке да објасни психу човјека материјалним факторима, а у исто вријеме, они који сматрају себе вјерницима, прихватају религију кроз призму психологије. За њих је религија одређени програм у кога човјек треба да се укључи, а молитва, нешто слично аутотренингу, аутосугестији; њену вриједност не негирају, али суштину не схватају, духовни свијет као свијет других бића и духовне супстанце за њих практично не постоје, Религија је за њих оптимално психичко стање, добар начин самозаштите од стресова и потреса, извор трпљења, нада за вријеме болести, мир у часу смрти, а гдје је живи Бог - неизвјесно је. Зато су неки од таквих психолога склони да гледају на религију и њене заповијести, обреде и ритуале као на лијек посебно потребан за слабу, поремећену психу, и религија се примјењује у свези са таквим појавама као што су психоанализа, хипноза и медитација.

Неки од њих иду још даље и спремни су тврдити да су низ психолошких обољења, наркоманија и алкохолизам не само субјективни процеси, не само раслабљена подсвијест, већ и продор у демонски свијет.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:39 pm

Понекад психолози сматрају aскeте вриједним материјалом за самоанализу, али у цјелини религија за њих има духовну, а не душевну вриједност: што је виши идеал коме тежи човјек, то је способнији да живи у екстремним условима савременог свијета. Јасан примјер овакве двојности је академик Павлов. Иако носи крст, врши религиозне обреде, узима и благослов од свештеника, он у исто вријеме даје сагласност да ступи у чланство англиканског атеистичког друштва под називом "Рационалист", под изговором да религију сматра потребном за људе одређеног психолошког састава, "слабе конституције". Религиозност своје жене Мендељејевљеве кћерке, он прати, према његовим ријечима, са "грозним осјећањем".

Хронична болест интелигенције је духовна гордост; она се обично крије под лажним ријечима о достојанству човјека. У ствари, овдје је ријеч о издвајању себе у неку елиту, о кићењу својим интелектом, и ниједан се интелектуалац неће озбиљно упоредити ни са сељаком, ни са занатлијом нити са оним који стоји на нижем образовном нивоу. Напротив, под овим ријечима о достојанству скрива се супарништво и неутољива жеља за престижом. Често се чује од интелектуалаца: "Како ја могу стајати у храму поред некаквих старица и неугледних људи!" Ријетко ће који сликар рећи да је његов сабрат талентованији од њега, ријетко ће се који композитор сложити да је неки други изразио дубље таму човјечијих осјећања од њега, ријетко који пјесник не сматра себе "супер пјесником" данашњице; ријетко који глумац не подсјећа да је његов гениј остао до сада непризнат у свијету. Ако такав човјек не увиди у себи ову страшну болест реално, не увиди да се, како и он сам тако и остала "елита", која галами о достојанству човјека и служењу народу, баве из осјећања супарништва и љубоморе најподлијим интригама, сплеткама, блате један другог; ако не дође до чуда - сагледавања, не бљеска, већ прашине својих страсти, таквих људи као што су Бодлер, Иго, Брјусов, Блок, Андреј Бели и Метерлинк - онда ће његова религиозност примити демонски карактер. Зато и није чудо што су припадали тајним демонским сектама.

Јерес има обично два узрока. Први - лажни мистични поглед, када човјек не очистивши се од гријеха, не обуздавши своје страсти, не смиривши своју гордост, тежи према виђењу духовног свијета, и овдје се слично сусреће са сличним; горди дух човјека улази у додир са гордим духом злобе. Други узрок јереси је гордост разума, коју бисмо назвали интелектуалним простаклуком-

Ако, пак, ови људи који себе сматрају елитом и чак себи изаберу духовника, онда му они ријетко потчињавају своју вољу; они ће га питати о духовном животу, постављати казуистичка питања, трудити се да изненаде својим знањем, одговорима на његове савјете и благослове. И ускоро ће се то завршити тиме што ће њихов духовник махнути руком и рећи: "Радите шта хоћете!" пошто је туђа воља непробојан зид. Или ће пак они сами закључити да их њихов духовник не схвата пошто је за њих непросвећен човјек, а послушање - то је болест која смета њиховом узлету. Човјек сматра самог себе критеријумом истине, и на основу својих знања и представа, веома ограничених а искривљених, почиње да решава метафизичка питања у смислу да се метафизички свијет може обујмити човјековом мишљу. Он не схвата да је метафизички свијет свијет другог бића, других категорија, да се у везу са тајном може ступити само кроз страхопоштовање према тајни. Истинско знање шири код човјека хоризонте његовог незнања, а овдје је духовна болест: човјек не зна своје незнање и најсмјeлије говори о ономе што није видио и постигао.

Међу члановима јереси тешко је наћи стварно интелигентне људе: али чак и код најерудитивнијег научника и блиставог философа, ако не буде хришћанин у своме свакодневном животу, ако не почне вршити јеванђељске заповијести, а хоће да спозна духовни свијет силе свога ума, истина ће исклизнути као зрак из рупе, која хоће да га ухвати.

Рационалистички јеретици јављали су се због тога што у коначним и ограниченим покушавали обухватити и одредити неограничено, а у ствари, остали су при маштаријама свога ума. Гордост ума манифестује се у лажном осјећању слободе. Један интелектуалац је говорио да му је ближе гностичко "јеванђеље", него јеванђеље које је прихватила Црква. Узрок овога он сам није могао разумом објаснити, али је ипак рекао главно: кад читам канонско јеванђеље, осјећам се Божијим робом. Овдје је у питању трагично несхватање онога да кроз Божије робовање човјек престаје бити роб гријеха и да благодаћу Божијом добија слободу, а демон лажну слободу.

Све велико се обавља у тиховању. Тајна тиховања је мало разумљива за савременог интелектуалца, који се родио и живи у свијету ријечи. За њега тиховање није пуноћа оног другог живота, и кога ријеч није јака да изрази; за њега је ћутање гробна пустош. Интелектуалац је увијек бучан, он мало личи на генератор који људима даје свјетлост, али и буку. Мисао на то да нема шта да каже, за њега звучи као пораз. Један од узрока зашто интелектуалац ријетко посјећује цркву, или је уопште не посјећује, по његовим ријечима, је у томе што са "нашим свештеницима културан човјек нема о чему да разговара". Интелектуалцу је неразумљиво то да је свештеник вршилац тајни, а тајне су живот за човјечију душу; он хоће да свештеник буде образовани водич по храму.

Када је познати духовни писац Е. Посељанин изгубио вољену жену и пријатељи му савјетовали да напусти свијет и оде у манастир, одговорио је: "Ја бих оставио свијет, али ће ме у манастиру послати да радим у коњушници". Не знамо какво би послушање дали том човјеку, али је тачно осјетио да ће се монаси у манастиру потрудити да укроте његов дух, да би се из духовног писца претворио у духовног дјелатеља.

Истински духовни живот скрива се од свијета. Како је то тешко онима који покушавају да освоје свијет својим талентима! Ми не говоримо да је то немогуће, - ми говоримо да је то тешко...

Сада ћемо прећи на други дио интелигенције, на онај који се бави политиком и управом. Религија је заснована на поштеном служењу истини, политика на прагматизму, умијећу да се извуче корист из свих околности. Религија подржава поновно рођење личности, ослобођење личности од колективног ропства, од терора заједнице, од онога духа свијета који спречава људе да се клањају Богу умјесто златном телету.

Религија кида паучину друштвених односа дужничких обавеза и поставља као свој циљ оно што се налази ван граница земаљског бића. Политика и управљање убијају личност, тамо су интереси државе, фирме, канцеларије, и др. Уз то су интереси потпуно земаљски и утилитарни - они остају и учвршћују се у борби у којој побјеђује најјачи, Поштена политика је она за коју је поштење корисно; поштено управљање је оно коме нарушавање правила може пријетити банкротом.

Овдје се добија чудна двострукост: политике обично иступају са позиција морала, оне сматрају моралност корисном за очување државних структура, оне исказују лојалност у односу на религију, а истодобно њене заповијести сматрају необавезујућима за себе, јер је за њих служење држави или корпорацији циљ који је обујмио њихове снаге, циљ који они сматрају најважнијим. Може се рећи да су они религиозни у том смислу што се користе религијом. Најчешће су то људи који су, уствари, индиферентни према питањима религије; границе религије, правдољубивост, непоштеност, љубав према непријатељима нису у складу са начелима борбе за престиж.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:39 pm

Зашто је времена све мање



Савремени човјек снажно осјећа сужавање времена. Чини се да вријеме лети све брже и брже. Ноћ смјењује дан као да јутро отвара трепавице неба, а у магновењу вече их затвара. У дјетињству се чинило да дан траје необично дуго, да сунце лагано, готово непримијетно, као огромни брод, плови у непрегледним пространствима неба и, најзад, после дуге пловидбе доспијева у пристаниште за планинама које оивичавају хоризонт. Настаје сумрак као предворје ноћи, као антракт за вријеме кога се мијењају декорације. Али, ево, отвара се застор ноћи и пали се прва свјетлуцава звијезда, као свјећица у дубини плавога прозрачно-кристалног неба. Промиче вријеме, пали се друга звјездица, а затим се небо прекрива звијездама као да је нечија рука просула ватрене цвјетове по небеском cводу. Тамни се плаветнило неба, све су јасније звијезде над земљом. И тај почетак ноћи развучен је за дијете као да је у пространству неколико година. Само вријеме чини му се мелодично као дужа успаванка.

А како ми доживљавамо то исто вријеме сада? Оно нам се чини скраћено, као да је смотано у клупко или стегнуто у опругу. Недостатак времена је хронична болест вијека. Ми се задишемо од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички вијек требало би да нам да више могућности него раније; али ми, напротив, осјећамо да се вријеме негдје губи, као да пропада у провалију, и ми не стижемо да обавимо онај обим посла који смо раније лако постизали.

Многи говоре: "Ја се сјећам оног времена када смо читали књиге посећивали се, радили понекад у двије смјене; а сада нема се кад отворити књига, а са познаницима општимо најчешће телефоном."

У чему је ствар? Није ли хронично оболио сам хронос? Вјероватно најдубље расуђивање о времену може се наћи код бл. Августина у његовима бесмртним "Исповијестима". Он сам указује да постоје два рачунања времена: вањско и унутрашње. Вањски аспект времена -то је календарско вријеме, које има одређене објективне оријентире који су прихваћени као еталони. То вријеме је утврђено и стално. Унутрарњи аспект времена - то је вријеме које преживљава и биљежи наша душа ритмовима и процесима самог човјечјег организма. То је субјективно вријеме, и њега човјек прима као непрекидно стиснуто вријеме, као скраћивање самих календарских периода.

Ова загонетка је тешко решива зато што улазимо у област претпоствки те вријеме као да моделирамо. Човјек непрекидно прима бујицу информација споља. Ова информација не нестаје, већ се одлаже у његовом памћењу у некакве невидљиве за нас кодове. Свака информација тражи своје мјесто у аналима сјећања, то се може рећи да се код нас непрестано врши обрада вањских информација. Ако упоредимо психу са лоптом која се врти око своје осе, онда је та лопта код дјетета мање оптерећена информацијом, креће се брже и зато му се вријеме чини субјективно дужим; касније се ова лопта, пунећи се информацијом, отежава. Њено кретање се постепено успорава, па то човјек прима субјективно као скраћење самога времена. Наравно, ово је само једна натегнута схема, али ми и не претендујемо на математичку формулу времена, коју још нико није успио извадити из корјена бесконачности. Ми само желимо да појаснимо нашу мисао.

Знање је мач са двије оштрице. С једне стране, ми се опиремо знању, а са друге, проток информација, оптерећујући психу, отима код нас само вријеме. И више од тога; битна информација постаје повремена; она се претвара не у знања, већ у магацин мртвих података, који лежи у нашој подсвијести као у бродској тамници.

Зашто су аскете одлазили у пустињу, или се закључавали у своје келије као у гробнице и узимали са собом само најнужније ствари? - Да би одбацили од себе спољашње информације или тачније да би их свели па најмању мјеру. Њихова мисао постојала је јасна и проницљива, а молитва је добијала посебну дубину. Чак и најпростија ствар, заузима посебан простор у човјековој души. Он мора да је чува, да брине о њој, уопште говорећи, чинити је дијелом своје душе. Да управо тако ствари пуне не само пространство куће, него и простор душе, тј. мисли и осјећање. Оне такође скраћују вријеме које преживљава душа, као да га гутају, на се ослобађајући од ствари, или некако мијењајући намјештај, човјек осјећа како узраста потенцијал његове душевне слободе.

Духовни живот мора укључивати у себе борбу за вријеме. У погледу вањског времена, велики значај има повезаност и поредак у пословима. Ако је хаос у пословима, све више је неопходно времена него школе. Такође, човјек треба да смањи своје захтјеве - тјелесне и душевне, па ће многе бриге отпасти саме-од себе. Што се унутарњег времена тиче, овдје је потребан нарочит филтер који би некако регулисао поток придолазећих информација. Осим тога, човјек треба да научи да извјесно вријеме проводи у усамљености, остајући насамо са својом душом. Наше очи, уши и језик често се претварају у пукотине на посуди кроз које истиче њихов садржај. То води до унутарње пустоши. Зато хришћанска аскета захтијева контролу над вањским осјећањима и тим великим даром који се назива "ријеч".

За обраду, слагање, разврставање и смјештај добијене информације у огромна складишта меморије захтјева се непрекидно тражење психичке енергије. Ако информација разних видова: сликовна, речита и др., укључујући емоционалну, надилази одређени ниво, онда она као мали терет замара психу човјека, нарушава равнотежу између механичког и стваралачког памћења. Човјек, узимајући већу количину хране, чини своје тијело болесним и тромим. У прождрљивца се мишићи постепено претварају у маст и сало. Слично овоме је и психичко замашћивање када памћење постаје као неко надувено цријево душе.

Највећи потенцијал енергије коју има човјечији дух јесте око душе. Уз поток информација, које више долазе као наводњавање, душа узима енергију код духа и самим тим као да гута дух. Душа, као агресор, осваја код духа његову унутарњу област и исисава његове снаге као што вампир исисава крв из своје жртве. Дух постаје немоћан и болестан, а ако то стање потраје више година, онда постаје утешилац који престаје чак да схвата своје стање и осјећа бол.

Ако се покуша одредити право стање нашега духа, онда је то стање дријемежа, које се примјећује кратким буђењем и дубоким сном. А у сну се губи осјећање времена.

Вријеме одвојено од вјечности заиста пролази као сан. Хришћански аскетизам је реанимација духа. Треба Издвојити пространство душе од копија, уображења, и сјенки вањштине, и дати духу оно што му припада по праву његовог царског рођења. Тада ће човјек осјетити нову запремину времена, осјетиће лакоћу кад се ослободи од терета онога што му је туђе, и доживјеће радост сличну оној радости коју је више пута осјећао у годинама дјетињства, а затим изгубио је и заборавио.

Аскетизам укључује у себе покајање, молитву, борбу са страстима и контролу над пет осјећања. Преподобни Симеон Нови Богослов је писао: "Ко влада са пет осјећања, влада читавим свјетом". Ми ћемо додати: Зато што их покорева ономе који је створио свијет - Творцу времена и вечности.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:40 pm

О покајању



Ми се налазимо у стању некаквог безнађа, као да се свијет приближава катастрофи коју је немогуће спријечити. Људима је одузет главни животни стимуланс - нада. Изгледа да се тешка тама спушта на земљу и омотава је црним погребним покровом. Овдје нису у питању политички потреси и неочекиване опаке тешкоће, већ некакво осјећање метафизичке трагедије у коју ће бити увучена сва земља.

Постоји ли излаз из овога стања? Постоји ли способност духовне реанимације? Може ли се, ако не вратити, а оно бар, у крајњој линији, зауставити, успорити тај процес ескалације зла?

Предлагали су нам и предлажу различите савјете и утјехе - болесника убјеђују да је здрав, често цртају утопистичке слике које подсјећају на бајке о "срећним острвима", али то мало помаже. Послије допинга појачава се губљење снаге, послије илузија распаљених гордошћу, још је веће разочарење. Гдје је излаз, и има ли га? Одговор можемо наћи само у једном чистом извору - Светом писму, које не лаже, које не гријеши и не доводи у заблуду.

У тешким временима историје пророци су призивали народ на свеопште покајање. Призивали су свакога да увиди своје гријехе и осјети своју одговорност за њих. Призивали су народ да остави идоле и врати се Богу својих отаца. Само покајањем отпочиње поновно рођење, само кроз бол тешко обољели се враћа у живот. Човјек који не осјећа бол мртав је. Душа која не осјећа своје гријехе, претвара се у труп. Другога пута нема: или покајање - као једини пут према Богу, или губитак Бога и безнадежност. Само чаша покајничких суза може на суду Божијем превагнути море човјечјег гријеха.

Не може се рећи да је у нашем друштву ишчезло добро; то би било нетачно. Још на срећу, има много примјера доброте, саосјећања, служења људима, али је трагедија у томе што су људи заборавили на покајање. Изгледа да је некаква мрачна сила украла од нас овај велики божански дар, ово васкрсење прије тјелесне смрти. Благодат се повраћа оним истим путем којим и одлази. Благодат нас оставља послије наших гријехова. А гријехови постају сјемење оних трња и бодљи од којих зарастају наша раније процвјетала поља. Гријеси постају предворје оних катастрофа чије приближавање осјећају чак и душе људи који су далеко од вјере.

Наша грешка је у томе што оправдавамо себе, тражимо ван нас узроке наших несрећа, те јеванђељски призив на покајање не налази живог одјека у нашем срцу, а ако се и кајемо, онда је то ритуално и формално, као да заборављамо на трагичне последице гријеха.

То питање је веома важно, једно од најбитнијих питања хришћанског морала. Свјетски морал је заснован на гордости - личној и друштвеној - на ономе што погрешно називају човјечјим достојанством. Понекад се сматра чак корисним вјештачки развијати ову гордост, као да се рачуна с тим да ће човјек постати онакав каквим га представљају, хвалећи га. Али резултати су готово увијек јадни: човјек који се увјерио у своје "доброчинство", обично се умирује тиме, сматра да је код њега све у реду, нема због чега да се поправља, него му преостаје само да се радује што је такав - добар. Али живот никога не мази, и онај који је стекао комплекс своје правице налази се у тешком сукобу са онима који се с њим не слажу и који му противрече. Таквом се човјеку чини да је он оваплоћење добра и непогрешивости, а да су други носиоци зла. Неумијеће увидјети своје грешке, нехтјење осудити себе доводи до тога да се хлади пријатељство, распадају се породице, људи се отуђују једни од других. Комплекс властите праведности јесте најтежи јарам који човјек може носити.

Покајање је суд над собом прије Божијег суда. А таквом се човјеку чини да га неправедно понижавају и вријеђају. Као да може иступати само у улози окривљеног. Ово је увијек ризично и безперспективно. Не сагледавши дубоко своје грехове, своје кривице, своју унутарњу изопаченост, човјек се не може промијенити, не може се покајати и примити Божију благодат, не може ступити у нове односе са људима и с Богом. Он личи на некаквог чудног безумника који је због гордости сам себе стрпао у брлог. Међу гордим људима они могу имати мјесто солидарности и нешто попут пријатељства само у једном случају: када иступају заједно против замишљеног, али и стварног противника; али када је овај "фактор" удружености нестане, онда од створене солидарности не остаје ни трага.

Једанпут је александријски архиепископ упитао Аву Нитријске горе који је посао једино, према његовом дугогодишњем искуству, највиши на подвижничком путу? Овај је одговорио: "стални самопрекор" - стални прекор, то јест, увијек и у свему кривити само једино самог себе. Архиепископ је рекао: То не само да је највише дјелање, већ и једини пут спасења. Овдје су извори хришћанског и свјетског морала, овде је граница која дијели ова два колосијека.

Исповјест је света Тајна и вањски облик покајања. Има људи који се кају ватрено и искрено, али каква је исповјест код већине? Обични људи често изговарају звучне фразе, слабо схватајући њихов смисао. Што се тиче великог дијела представника интелигенције, они се исповједају или пишу о исповијести као о психолошкој самоанализи, али њој недостаје основно - гнушање према своме гријеху и жеља да се бори са гријехом у будућности. Зато њихове исповјести личе на књижевно истраживање осјећања трагичности гријеха, гријеха - као смрти душе.

Тек осудом самог себе почиње духовни препород човјека. Охоли не може вољети, он не умије бити благодаран. Само смирени је способан да види привлачност и доброту другога. Смирење се стиче покајањем и само покајање расте и продубљује се према мјери смирења. Благодат је скривала од светих отаца њихову моралност и духовну висину, зато су се они до саме смрти сматрали грешницима. Ко се диви својим врлинама и прича о њима, тај тиме свједочи да је лишен благодати и духовно је наг. Само смирење даје људима способност да искрено поштују један другога. Тражити од себе више него од ближњих, бити захвалан за учињено добро, за указану пажњу, праштати туђе грешке - ето темеља на коме се може градити хришћанска породица, а - значи - и друштво.

Човјек који умије да окривљује себе неће губити унутарњи мир, неће проклињати људе и животне околности и ударати главом у зид. Размишљаће о томе како је он направио грешке, како је требао поступити да би их по могућности исправио, и чак ће чашу најтежих искушења примити као лијек за очишћење своје душе.

Говорили смо о покајању и смирењу као о основи хришћанског морала и љубави, као начелу људских узајамних односа, као показатељу друштвеног препорода. Али постоји и друга - метафизичка страна. Гријех, који није опран покајањем, не нестаје; као што капљице кише образују потоке тако и гријеси људи, сјединивши се, образују рушилачку снагу, која се пројављује на физичком плану у виду ратова, друштвених немира глади, епидемија и природних катаклизми. Ова сила, ова морална енергија наших гријеха отвара демонима широко поље дјелатности на земљи. Зато од покајања зависи судбина народа, земаља и читавог човјечанства. Неко ће рећи: "Заиста, какво ће значење за свијет имати моје покајање или покајање малог броја људи?" Сјетимо се: Господ је тражио у Содому десет праведних, али их није нашао, иначе би град био поштеђен.

У Содому је живео праведни Лот. Свети Јован Златоуст пише да је Лот био праведан зато што, живећи у Содому и мучећи се, видећи гријехе њихове, није осуђивао никога. Нека сваки човјек запали своју свијећу покајања, а то значи, опрости свима, моли се за све и одговори добром на зло. Нека се сваки човјек покаје за себе и своје ближе: његова свијећа неће бити усамљена - поред ње ће се запалити и друге свијеће. Нека он чува ватру у своме срцу: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног". Само покајање је нада, а нада, сједињена с љубављу, не може бити одбачена од Бога.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:41 pm

Постоји ли "дјелимична благодат"



У посљедње вријеме појавило се чудно учење о "дјелимичној благодати", које се заступа у инославним конфесијама и сектама као закржљалим остацима првоначалне јединствене Цркве. То личи на следеће поређење: у потоку вода покрива само стопала, у ријеци допире до кољена, у већој ријеци до рамена, а у дубокој - покрива човјека преко главе; на тај начин испада да је разлика између православља и инославља разлика у степену интензивности благодати. Такво рачунање количине благодати звучи као шала.

Учење о "дјелимичној благодати" личи на учење о релативној истини у философији, које у своме логичком слиједу доводи човјека до агностицизма и скептицизма. "Дјелимична благодат" је, значи, непотпуна, несавршена благодат, што је заблуда. Благодат је вјечна божанска сила и енергија, која истиче из њедара Божанског бића. То је нетварна таворска свјетлост у којој је Христос пројавио Своје Божанство. Православна Црква, слиједећи учење светитеља Григорија Паламе и атонских исихиста, потврђено на читавом кизу помјесних цариградских сабора (који су сазвани овим поводом у 14. стољећу), назвала је благодат Божанском. Може ли Божанство бити крње, ограничено и дјелимично? Друга је ствар што се благодат може појављивати у различитим дејствима и својствима, али у својој природној недјељивости она је апсолутна. Према римокатоличком учењу, благодат је створена и адекватна Божанском дјеловању, према томе она је службена сила, а није обраћена, окренута према свијету модалности Божанства. Благодат је названа божанском и ако је, уз то, ограничена и несавршена,

ограничено је и несавршено само божанство, а то је већ лажно божанство. Зато признавати инославним конфесијама благодат, али не божанску и не апсолутну, већ неку другу - значи приписати њиховим култовима псевдобожанску силу.

Говорити о дејству једне те исте благодати у различитим конфесијама значи изједначавати православље са јересју и рушити сам појам Цркве. Постоји још једна варијанта либералног богословља: допустити да у различитим конфесијама дјелује божанска апсолутна благодат, али јерес прави препреке људима да усвоје ову благодат, и они јој се придружују само дјелимично, у оној мјери у којој је њихова вјероисповијест приближена православљу. Али овдје настаје питање: да ли је у оваквом случају за њих благодат спасоносна? Ако јесте, зашто се онда Црква брижно ограђивала од јереси?

Јер тада произилази, да ријечи "јерес" уопште губи свој злокобни значај, па постаје нешто што се назива неком "истином другог реда" (како говоре трговци, производи другоразредне свјежине, који не миришу баш лијепо, али се ипак могу јести).

Ипак Црква учи да је Дух Свети - Дух Истине, који не може да дјелује на пољу духовне лажи. А јерес је метафизичка лаж. Навешћемо примјер: јеретик Аполинарије је учио да је Христос примио човјечје тијело и душу, са изузетком човјечјег ума, који је замијенио његов Божански ум. На рачун овога учења Свети Григорије Богослов каже: Ако код Христа није људски ум, онда ни мој ум није исцијељен, ако Христос није савршени човјек, онда, значи, да ја нијесам спасен.

Јерес је интелектуални и догматски гријех, мисаона трулеж, лаж расуђивања код које је освећење ума благодаћу, а према томе, душе - немогуће. Ум који вјерује у лаж као у истину, противи се дјеловању благодати Само спасење је синергија благодати и човјечје воље, која је покорна благодати. Освјећење ума је могуће код синергије богословске истине, у којој су укључени ум и благодат Божија, а ова синергија је могућа само код постојања догматске истине ако се укључи мали ум у велики ум Цркве ("Црква има ум Христов" 1. Кор 2, 16). Вјера у лаж изједначава ум са лажи. Зато искључује синергију сазнања и благодати. Дакле, ум јеретика остаје непознат. На шта онда дјелује благодат, шта она освештава? Ако је душа безумна, онда таква душа не постоји. Ако се мало одмакнемо од нашег предмета, рећи ћемо да чак безумље и лудило, не одсуство ума у души, већ повреда оне пограничне области између душе и материје (тијело) гдје се дешава опажање и усвајање вањске информације и одговарајуће реаговање организма на вањске побудитеље, гдје се образује профористичка ријеч, безумље не уништава ум, већ систем сигналне везе, то су елементи душе.

Разговор о томе да у јереси постоји благодат, а јеретик не може да је прими, више личи на причу о лисици и роди: храна стоји на столу, а гост остаје гладан.

И уопште, учење о дјелимичној и непотпуној благодати изазива недоумицу. На дан Педесетнице Црква (у лицу Апостола и Ученика Христових) добила је ону пуноћу благодати која ју је учинила јединственом са Црквом Небеском и дала право да се назива Тијелом Христа Спаситеља. Непотпуним може бити, и у суштини увијек бива, и човјеково приближавање благодати, због његове ограничености, несавршености и греховности. Али овдје није несавршена благодат, већ човјек. Сам вјечни живот је вјечно пуњење благодаћу, без обзира на несавршеност и ограниченост човјекову.

Ако је благодат дјелимична, закржљала и оскудна, онда она може и спасавати само дјелимично, али такво дјелимично спасење Православна Црква не познаје, и трећег стања после смрти, осим раја и пакла, не признаје. Ако је судити о дејству благодати према вањској фрагментарној сличности инославних конфесија са Православљем, онда ће се добити слика благодати као о некој материјалној, али префињеној енергији, попут некакве струје. Испуњени су одређени услови - прорадила је машина, и кроз жицу је протекла струја. Што је конфесија и секта даље од Православља, тиме је лошији квалитет проводника и мање је јак напон струје. Овдје се искључује Бог као глава Цркве, овдје се Црква из живог јединственог организма претвара у исихазам, можда бољи од осталих, али не једини. Признавање ефикасности тајни које се врше у различитим конфесијама према њиховим "сличностима" с Црквом претвара мистику у магију, а магија је потчињавање суштине форми.

Теозофија говори о томе да ниједна религија нема пуноћу истине, већ само релативну истину - према томе, изравњава религије у некаквом несавршенству. И екуменизам, будући дјелимични случај теософије, у свом радикалном облику говори о томе да ни једна религија није савршена, па конфесије треба да уче једна од друге, а у "либерално-половичном" облику допушта да одређене конфесије имају неке предности (међу њима православне, које учествују у екуменском покрету, сматрају, наравно, да је Православље највећи облик хришћанства). Ако се претпостави да је то заиста тако, и разлика између Православља и инославља се огледа у већем или мањем степену дејства благодати, онда сва историја Цркве до 20. в. представља или неразумијевање или вапијући гријех против љубави. Зар треба бацати анатему на јеретике због тога што у њима мање дјелује благодат? Ипак допустити такво схватање - значи одрећи се самог појма Цркве као мистичног Тијела Исуса Христа Спаситеља и претварати је у људско друштво, попут клуба, странке или удружења.

Ако је могуће спасење у другим конфесијама, онда анатема коју изговара Црква јеретицима, и која се понавља сваке године на Недељу Православља, више личи на братоубиство. Зашто је древна Црква одсијецала јеретике од свога тијела као гангренозне чланове? Зар је она имала мање љубави од савремених екумениста? Апостол љубави Јован Богослов забрањивао је хришћанима да уводе јеретике у свој дом и да их чак поздрављају (2. Јн 10), а ето, он је био најомиљенији ученик Христа Спаситеља. Значи, хришћанска љубав је нешто друго, а не либерални индиферентизам према вјери, који под плаштом љубави крије своју равнодушност према истини.

Највећи међу преподобнима, Антоније Велики, изашао је из пустиње да би разоткрио аријевску јерес. Свети Николај је показао посебну ревност за Православље на Првом васељенском сабору. Можете ли замислити екуменски сабор на коме свети Николај и Арије, држећи се за руке узвикују екуменске пароле и изјављују да треба више обраћати пажњу на оно што сједињује, а мање на оно што разједињује?

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:42 pm

Првоврховни апостол Петар је својом молитвом на смрт запрепастио гностика Симеона Мага. Како пренијети такав поступак првоврховног апостола на "њежне" душе екумениста - либерала који са дивљењем прате ритуале плесача безбожника - шамана за вријеме екуменских сабора?!

Ако је у Цркви пуноћа благодати, а код јереси дјелимична благодат, онда долази до тога да се благодат раздијелила и да већа благодат баца анатему на мању. А црквена анатема је слика и прилика Страшног суда. Затим се пред нама јавља још једно загонетно питање: зашто је инославним конфесијама дата "непотпуна, дјелимична благодат", ако не за спасење - значи, за велику осуду? Тада се она претвара у казну Божију, тада ће безбожницима бити боље него инославнима који гину са таквом "благодаћу". Црква једнако - поштује мученике, који су узели на себе смрт, како због одбијања, да принесу жртву идолима, тако и због одбијања да пређу у инославље, да кажемо у унију (унијаћење). Уз то, она не рачуна какву ће религију примити одступник, јер гријех самоубице је једнако страшан независно од тога да ли се отровао, објесио или бацио са литице.

Питање се може поставити и овако: јесу ли инославни уопште хришћани? Ако хришћанство означава вјеру у Христа Спаситеља, онда су они хришћани. А ако се под хришћанством схвата мистички одраз Христовог лика у човјековој души и општење са Духом Светим, онда је то могуће само у Православној цркви. Неки тврде да је монофизитство јерес, пошто је било осуђено на Четвртом васељенском сабору, а римокатоличанство се не може назвати јересју пошто се отпадање Римског патријархата десило послије васељенских сабора, па наведено питање остаје отворено. Овај доказ нам се чини запрепашћујући, јер протестантизам се појавио још касније, па по тој логици протестанти нису јеретици. А такве секташке организације као "Јеховини свједоци", "Војска Спаса", у чијим је метрикама приказан 19. вијек, значи, такође нису јереси јер васељенски сабори нису могли подврћи њихова учења анатеми?! Што се тиче конкретно римокатоличанства, то се у саборским закључцима често понављало забрањивање Символа вјере као основе догматског јединства. Већ је у томе римокатолицизам супротставио себи Васељенску Цркву. На православним саборима и савјетовањима Источних патријараха римокатолицизам је назван латинском јереси и папизмом.

(Види нпр.: "Окружна Посланица Јединствене Свете Саборне Апостолске Цркве свим хришћанима", 1848. год. коју су потписали источни патријарси и њихови Синоди).

Ми сматрамо да учење о "релативној благодати" повлачи за собом учење о релативном спасењу.

Обављају ли се Тајне у инославним конфесијама? Ако се обављају, онда у то чудне тајне које не спасавају. Тајна коју није усвојио човјек, не приближава га, већ удаљава од Бога, може служити више као знамење будуће казне.

Шта онда пак дјелује у тим конфесијама, каква сила? Мислимо да тамо обједињује поље душевног надахнућа. Тамо могу бити јаке емоције, дубоке медитације које досежу до интелектуалних екстаза и стигмација: може бити душевна љубав која се манифестује у подвигу самопожртвовања. Али тамо нема живота Духа - све је прогутала душа. Зашто су Свети оци забрањивали хришћа

Трагичност апокалиптичког времена



Ако упитате људе шта они хоће и шта очекују од будућности, добићете најразличитије одговоре: једни ће рећи да желе економски процват; други, политичке слободе; трећи, чврсте законе који би кажњавали нарушавање морала; четврти, укидање моралних ограничења, тј. могућност остварење свих човјечјих страсти. Једни полажу наду у демократски начин управљања, други у васпостављање монархије итд. Али, ако се потрудимо да у овом конгломерату погледа и мишљења нађемо нeшто заједничко за све, онда се то може формулисати овако: сваки човјек хоће срећу, мада нe схвата у чему је она. Уз то већина људи види гаранцију среће у вањским друштвеним структурама, једини могући облик владања види у остваривању својих тренутних страсти и жеља ("поступај како хоћеш само не чини штете другима" - као да се може поступати према импулсима своје подсвијести и бити у хармонији са другима).

Већина наших савременика је заборавила на самог човјека, тј. на његов унутарњи свијет. Читав свијет је одисеја човјечје душе, то је тражење "острва среће", али такво острво не постоји; њега нема ни на историјским картама са несталим државама, ни на географском глобусу, у неком архипелагу. Његово мјесто је у утопијама и фантастичним романима. Али, ако кажемо да ово острво ипак постоји, онда је то човјечија душа којој је дато да стријеми сазнати шта је то срећа.

Већина наших савременика види срећу у материјалном богатству: за њих је новац - еквивалент благостања. Али може ли новац донијети човјеку савршену срећу? Може ли он за новац купити пријатељство, вјерност, способност да воли и да буде вољен? Материјално благостање најчешће гуши унутарњи живот, преводи човјека у вањско. Цар Соломон се молио: "Таштину и ријеч лажну удаљи од мене; сиромаштва ни богатства не дај ми" (Приче 30, Cool. Богатство, и сиромаштво, постаје " стега која дави човјекову душу; оно је пуни сталном тугом. Још никога богатство није учинило бољим, напротив, у богатим породицама дјеца се одгајају као незахвални егоисти. Код богатих људи обично атрофира осјећај саосјећања, њихово срце као да се затвара у металну кутију. Није се случајно код сиромашних појавила пословица: "Не иди да просиш у богате квартове".

Је ли срећан богат човјек? Не, он има живу душу, а душа није од земље, већ од неба, па се не може задовољити ничим на земљи. Тек што је добила оно што је хтјела, она већ тежи ка новом, жели још више. Човјекова страст је душевна провалија која нема дна. Оно што се недавно чинило благостањем, данас изгледа биједом. Живот се претвара у незаустављиву трку у непознато, трку у празно.

Таква душа никада неће рећи: "Ја сам добила оно што сам жељела и сада сам срећна". Напротив, она кришом говори: "Како могу бити срећна ако на земљи није све моје?"

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:43 pm

Човјек жели вањско благостање. Хришћанство схвата под благостањем оно неопходно, оно што је у молитви названо "хљебом насушним". А за човјечије страсти овдје нема граница, оне личе на морску воду: што је више пијеш, више жедниш. Са вањским изобиљем долази деградација унутрашњега, то јест, самог човјека.

Шта чини човјеков живот дивним чак у свјетском погледу? Сигурно, способност да беспоштедно воли; и што је дубља љубав, тиме човјечји живот постаје дубљи. Овдје богатство постаје издајник, оно лишава човјека ове драгоцјене способности. Црквено предање сачувало је ријечи Спаситеља о богатом младићу који је отишао од њега (Мт 19, 16-14). Да је овај човјек заиста испунио заповијести, онда он не би могао остати богат. Господ је рекао: "Гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше" (Мт 6, 21). Код људи чије је "богатство" само овдје на земљи, срце стално нагриза сакривени црв - туга и брига за своје имање, за своје новце. Тако господар постаје роб свога роба. Уопштено говорећи, новци су расути по земљи и онај који хоће да их скупи, нема времена да погледа чак на небо. Такав човјек нема слободе и мира у срцу, често губи оно што је скупљао и пада у тугу и чак у очајање. А ако је сачувао и умножио оно што је имао, ипак ће се раније или касније растати са животом као посљедњи сиромах.

Али најгоре се обично догађа дјеци таквих људи која се одгајају као у стакленику: без рада и искушења, без борби и одрицања - онога што је потребно за морални развој човјека, за стварање човјека као личности. Таква дјеца обично постану бездушно хладна према својим родитељима. Конформизам доводи до потрошње као норме односа, а понекад (на срећу, не често) до вампиризма. Многи људи којима је свијет завидио, пред смрт су говорили да су били дубоко несрећни па су кроз злато лили за свијет невидљиве црне сузе. Један богаташ је рекао: "Како могу бити срећан кад не воле мене него моје?"

Ово што смо рекли, наравно, није опште и апсолутно правило у коме не би било изузетака; у противном не би било светих међу кнезовима или царевима. Личност се заиста може издићи изнад средине: може се и у златном кавезу остати човјек а не звијер, али ово захтјева изузетно висок ниво духовне културе. Да се замислимо: зашто у богатим и цивилизованим земљама има више психички болесних људи, наркомана и самоубица? Само по себи, самоубиство је свједочанство човјека пред вјечношћу да је живот за њега бесмислен и апсурдан.

Неки виде срећу у техничком напретку и сматрају технолошки развој земље земаљским рајем, као да изобиље компјутера и машина може вратити на земљу "златни вијек Сатурна". Али и овдје се догађа општа деградација човјека - он се развија једнострано. Цивилизација не само да раскида савез са културом (уосталом, тај савез је увијек био лажан), него јој и противутежи. Цивилизација на силу одваја човјека од средине, од природе, од других бића; он, издалека изглед као дворац, унутра је комфорна тамница.

Цивилизација разједињује људе, одваја их једне од других, па велики градови постају не само мравињаци од стакла и бетона и праве пустиње за душу. Човјек се одваја од људи сличних себи, не растојањем, већ, одсуством унутарњег контакта, њему не требају живи људи, далеко је згодније и лакше дружити се са машином. Човјек покушава да уложи у машину програм колективног разума, а уствари, машина му саопштава своје особине, ставља у њега свој компјутеризовани систем. Човјек техничке цивилизације је испрограмиран као машина. Претворен је у биолошки апарат, потчињен оштром режиму стандарда, а у својству алтернативе овоме стандарду, може супротставити само једно - своје властите нерве. Овдје се сусрећемо са чудним човјеком: безумље као бунт против машине. Патологија у сликарству, патологија у свим областима личног живота. Овдје машина не само да побјеђује човјека, већ и убија, уништава га.

У цивилизованим државама породица је у суштини разрушена. Емоционална охлађеност савршеног човјека огледа се прије свега у бити породице. Супрузи постају партнери, а са партнером се лако разилази. Градови у технолошким земљама претварају се у некакве огромне државе, па је широко поље сталних стресова од којих се човјек не може заштитити и на које се не може навикнути. Све то држи живот у сталној напетости, то јест стално слаби и црпи психички и нервни систем човјека.

Ако звијер ставите у кавез и створите јој најбоље услове, искључивши јој само једно - слободу, звијер ће убрзо пропасти. Човјек у граду је човјек лишен слободе, потчињен техничким ритмовима. То је човјек који се гуши од информација, и то вјештачких и префињених информација. Живот у великом граду, у вртлогу, сталној журби, живот под притиском и у буци, која дјелује на човјека као отров, јест опстанак у екстремним условима. Ми још не говоримо о психичком пољу таквих градова, о атмосфери засићеној страстима и безумљем. Реално осјећамо ту стварност, посебно кад излазимо из града или улазимо у њега.

Техничка цивилизација је отела човјеку природу. Она ју је стрпала у паркове и националне паркове и показује их савременим људима као експонате музеја. Човјек осјећа своју органску везу са земљом, биљкама, живим створењима, планинским потоцима, вјековним дрвећем, . али он увијек остаје као туђа громада -монструм направљен од стакла и бетона. Зато је цивилизација обезвољила човјека, унесрећила. Многи виде добробит у овом или оном политичком систему, друштвеним структурама, добротворним организацијама и др. , али политичко-друштвена уређења су долазила и одлазила, ницала и пропадала, а људи остајали ипак несрећни. Зло и неправда на земљи нису се смањивали.

Ако и можемо примијетити некакве промјене у људима током историје, то је - све већа морална ентропија као битка материјализма и друштвених обољења која је у наше вријеме примиле карактер епидемије. Све друштвене утопије завршавале су се неуспјехом, дјелимично зато што нијесу узимале у обзир тако очигледне и универзалне чињенице, као што је исквареност човјечје природе, склоност према гријеху, као демонски импулс који живи у дубинама човјековог срца.

У вијеку техничке цивилизације, коју називају вијеком "еманципације и ослобођења", човјек се, уствари, еманципује и ослобађа од мрачних принципа, од моралних норми, од гласа властите савјести. Ако се срећа састоји у унутарњем духовном свијету човјека, онда је код савременог човјека тај свијет осиромашен и сужен до крајности. Посебно у технолошки развијеним земљама, гдје људи чак личе једни на друге. Њих као да је искомплексирао и испрограмирао један невидљиви хипнотизер: они добијају информацију, . огромну по обиму, у стварности ипак једнострану и примитивну. Она личи на понављање једног те истог сценарија са маленим разликама у изгледу. Алтернатива овоме је свијет фантастике са уобичајеним филмовима ужаса, али у суштини, то је завршени, закодирани демонски свијет.

Кажу да огромни водопади привлаче људе са слабом психом; код њих се појављује необјашњива жеља да се баце у водопад као би се предали судбоносном таласу - тако исто изглед змије опчињава и себи привлачи звијери. И овдје (са екрана телевизора) ми видимо нешто слично - бијег у болест, у хаос, у бездушје. Карактеристичан је сиже филмова - освајање земље од стране ванземаљаца, груде трупова, експлозије зграда. Овдје се подсвјесни осјећај душе облачи у симболе и ликове - то је сагледавање да су земљу освојили демону,

дошљаци са онога невидљивог свијета, из оних тамних бездана које ми називамо адом и паклом. То је осјећање да треба некуда бјежати, да су градови освијетљени електричним пламеновима - клопка у коју су натјерали људе, огромно гробље духа. И овдје је трагизам апокалиптичког времена.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:43 pm

Више служење човјечанству



Основ хришћанског морала је љубав, сједињења са правдом. Свети Дионисије Ареопагит пише да су за спасење потребни правилан циљ, достојан предмет и чиста средства, то јест - јединство циља и средства.

Правда - то је својство љубави као њен спољашњи омот. Љубав - то је садржај правде, њен живот. Без правде се љубав претвара у слијепу страст, без љубави правда постаје строга казна.

Егзегети, откривајући симболичко значење Крста, говорили су, да ми овдје видимо сједињење правосуђа и милосрђа.

Нама могу приговарати да јеванђељске заповијести љубави и правде прихватају све конфесије и секте. Зашто Православље сматра да ово учење у чистом и неповријеђеном облику чува само оно? Зар римокатоличанство и протестантизам немају разгранату мрежу добротворних организација на свим континентима? Зар они нијесу пројавили свијету самопрегорне мисионаре? Ово питање је веома важно, те га је потребно размотрити не на плану социјалног одраза, већ у његовој мистичкој дубини.

Почећемо од тога да римокатолицизам другачије него Православље разматра трагедију човјековог пада у грех и његове посљедице. Према римокатоличком учењу, гријех је лишио човјека натприродне благодати и тиме сасвим унио одређени несклад у његов психички живот, али природне силе душе остале су неповријеђене. На тај начин на страсти се гледа не као на болест душе, већ као претјераност и злоупотребу. Такво учење прикрива катастрофалне последице гријеха, лишава духовну борбу са гријехом и демонском силом оне напрегнутости, сталних подвига и будности, који су карактеристични за источне аскете.

Учење о непрестаној унутарњој молитви, о искорењивању страсти, о покајању као основи духовног живота, истискује се вањским подвигом и друштвеним служењем. То постаје посебно очигледно кроз упоређивање православног и римокатоличког монаштва као главних показатеља црквеног духа.

Монаштво на Истоку је, прије свега, унутрашњи живот, одрицање од свијета, тежња ка сталном богоопштењу. Римокатоличко монаштво је израз друштвеног служења Цркви, а пошто су његови начини разнолики, онда је монаштво (јединствено на Истоку), на Западу створило мноштво редова - монашких општина са различитим правилима. У Римокатоличкој цркви монашки аскетизам је одмах примио облик реда и рада, то јест организације. Римокатолицизам сматра природне душевне силе неповредивим, те своју проповијед почиње призивањем на љубав. Али на љубав без претходног очишћења срца од страсти, - што је љубав душе а не духа. Она може бити ватрена и снажна, лијепа и емоционална; она може носити у себи много бриге о патњама других и њежности, али то је земаљска љубав, заснована на солидарности и дугу, она је разблажена осјећајношћу и склона је афектирању.

Православље започиње проповијед позивањем на покајање: само дугим путем очишћења душе од гријеха буди се човјечји дух и срце осјећа љубав и патњу као нови живот, као осјећање ни са чим упоредиво, као дјеловање самог Божанства у срцу човјека. Та љубав је лишена потресних емоција, она је тиха и дубока, њена особина је - љубити Бога свим срцем својим, а људе као слику и прилику Божију. Духовна љубав је дејство благодати јер носи у себи Божанску свјетлост преображења и озарује свијет одбљесцима те свјетлости.

Желимо рећи да се под ријеч "љубав" могу сврстати разна стања. Љубав зависи од човјековог погледа на свијет, од подвига његове вјере, од мјере очишћена његова срца, од пребивања у Цркви - укључености у њену мистику и аскетику. Свети апостол Јован Богослов назвао је Бога љубављу (1. Јн 4, Cool; Христос је рекао да Бог јесте Дух (Јн 4, 24). Највиши облик љубави је духовна љубав сачувана у животу Цркве. Православље учи да Царство Божије "није од овог свијета", док је земаљски пут - само пут, па је оно "Царство..." слободно од свјетских представа и предрасуда, од његових склоности и обичаја.

Римокатоличка црква хоће да изгради Царство Божије на земљи. Она је широко отворила своје двери за свјетску културу, за свјетску умјетност; она настоји да искористи достигнућа науке и философије, да пројави утицај на политику, да разради социјална питања. Зато појмови истине и правде добијају стратешки карактер, тежећи да Цркви пруже свјетску културу; римокатолицизам пада само под утицај те културе, гдје је умјесто правде - нешто слично правди, гдје је истина повезана са еволуцијом Цркве, то јест, носи релативан карактер постепеног процеса. За православље су Истина, Христос и Црква живо мистичко Тијело Христа. Према православном учењу, Црква је увијек имала и има пуноћу Духа Светога, те су критеријуми истине у Православљу чврсти и непромјенљиви.

Што се пак тиче протестантског свијета, он се одрекао аскетизма древне Цркве, и зато су љубав, истина и други дојмови за њега постали субјективни психолошки опити и личне представе. Удаљивши се од јединствене Цркве још даље од римокатолицизма, он је изгубио све субјективне критеријуме. Његова мистика се затворила у кругу индивидуалних опита. А треба знати да мистика без аскезе лако прелази у визионарство или магији.

Римокатоличанство и протестантизам дали су свијету што су они имали. Покушали су и покушавају да патња и несрећа на земљи буде што маље. Али сиромашних, гладних и болесних није мање; а ако се говори о душевним болесницима, онда их је више - пате и богати и сиромашни, читав свијет личи на обнажени нерв, који се скупља у грозничавом болу. Дивно је дјело утјешити човјека који је изгубио наду, нахранити гладнога, указати помоћ болесном, а то неће помоћи да се изведе човјечанство из ћорсокака у који је упало - да се заустави процес моралне и духовне атрофије, да се одстрани катастрофа према којој вуче, изгледа, читав ток овоземаљске историје.

Православље носи у себи силу која може да се супротстави свјетском злу, свјетлост коју није схватио и одбацио је западни свијет, означивши је називом "јерес паламита". Ова свјетлост аскезе и созерцања чини човјека сређнијим усред свих патњи, слично Христу кад је сишао у пакао и испунио радошћу душе умрлих.

Древни хришћански писци, а међу њима и они који су припадали западном свијету говорили су да је једино добро Бог, једино зло - гријех, све остало су међупростори стања и ситуација. Зато Православље са својим посматрачким карактером, учењем о унутарњој молитви и тиховању, врши највеће служење човјечанству, оно чува таворску свјетлост, открива пут за стицање те свјетлости.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:43 pm

Како говорити о вјери



На шта треба обратити пажњу у бесједи са невјерником?



Атеизам није посљедица научних трагања из сљедећих разлога:

1. Ми имамо посла не са универзалном науком, већ са научним гранама које имају тенденцију ка уситњавању и усложњавању. Ни једна од ових грана не може говорити у име читаве науке.

2. У свакој научној области постоје различите хипотезе и теорије које покушавају да систематизују и објасне фактички материјал. Ове теорије су противрјечне и често једна другој супротстављене. Која је од ових узајамно искључивих теорија истинита, а која лажна, човјек одређује на основу властитих представа. Ако би чак сви научници свијета створили јединствену универзалну теорију, ни она не би могла бити ваљана, пошто се хипотезе и теорије ослањају на постојећи фактички материјал, а он се стално шири, па историја науке и јесте историја рађања и умирања идеја и представа. Експеримент не може никад бити у потпуности завршен, а посљедња ријеч науке је постати њена завршна ријеч.

3. Наука има посла са процесом, а поглед на свијет са облашћу узрока и циљева, који се налазе изван граница експеримента и за науку заувијек остају тајна. Наука открива и биљежи узрочно-посљедичну закономјерност међу појавама, али сам појам закона за њу је недоступан; она не може објаснити претварање хаоса у закон и сврсисходност. Наука има посла са материјалним свијетом, зато не може ни потврдити ни оповргнути постојање другог, духовног, бића, наука изучава предмет у његовим појавама (феноменима); сваки предмет има мноштво особина и атрибута, па остаје за науку сазнавани, а не сазнатљив објекат.

Поглед на свијет не проистиче из научне информације, већ зависи од духовног стања, воље и моралности човјека. Велики научници, који су овладали једним научним видокругом, придржавали су се различитих религиозних и философских погледа на свијет. Поглед на свијет се не може заснивати на философији; сами философски системи заснивају се на недоказаним постулатима. Логика као метод философије нема јединственог система, у њој, као и у другим областима науке, постоје различите школе и погледи. Ако философија назива себе научном, онда она мора да уопштава научне теорије свога времена, а пошто се научне представе стално мијењају, онда и изводи из њих не могу бити непромјенљиви. Ако философија нема односа према науци, онда је она само субјективна човјекова представа, ограничена у времену и простору, опиту и потенцијалу стваралачких сила. Чисто мишљење уопште не постоји у природи. Човјечији разум се налази под моћним импулсима, представама, жељама и страстима. Однос свијести према подсвијести може се замислити као ледени брег чији је врх изнад површине мора, а основна маса ледене планине под водом и остаје невидљива. Субјективизма има у философији још више него у науци: сваки истакнути философ тежи да створи своју сопствену школу.

На што мора обратити пажњу православни у бесједи са агностиком и скептиком? Агностицизам и скептицизам је измицање од проблема. Силе човјечије душе, њене урођене способности за сазнањем не могу се свести на голе логичке разлоге. Нама су познати видови гносиса (познања) као што су инстинкти и инцтикција, нама је познат емоционални гносис који је основа умјетности.

Ако се само једним напором разума не може спознати истина и он у овом покушају трпи пораз, онда се треба обратити другим могућностима душе. Ако је за скептика и агностика једнако непоуздано постојање и непостојање Бога, онда га треба посавјетовати да се обрати условном облику молитве макар и оваквој: "Господе, ја не знам постојиш ли, али ја хоћу да знам истину. Ако Ти постојиш, онда ми се покажи. " Ако буде искрен у таквој молитви и ако буде видио живот саобразан заповијестима Јеванђеља (чију вредност већина агностика признаје), онда ће му бити дат одговор према ријечи Божијој: "Иштите и даће вам се" (Мт 7, 7).

Треба посавјетовати скептика и агностика да се обрате властитом срцу, да почну развијати мистична осјећања, која су, премда у слабом степену, ипак присутна у његовој души - готово исто тако као што реанимирају, враћају у живот човјека чије се дисање једва чује.

Сумња може бити етапа незавршеног тражења, али сумња може бити и догматизована у својеврсни поглед на свијет; тада она постаје бекство од истине: човјек, још не завршивши битку за своју сопствену душу, жури да избаци бијелу заставу капитулације.

Ријеч "не знам" може имати два наставка: "не знам, али хоћу да знам" и " не знам и нећу да знам".

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:43 pm

На што треба да православни обратити пажњу у разговору са индусом?



1. Највиши облик постојања је личносно постојање. У браманизму Бог је као Жива личност са којом се може улазити у општење. Хималајски пантеон -то је персонификација и оличење класичних сила. Хиндуски Апсолут - Браман је безличан и бесквалитативан. Хиндуски тримурти - то су три ритма постојања: стварање, очување и рушење. Човјекове личности овдје нема, теорија о преоваплоћењу рашчлањује личност на брахме - психичке елементе, који спајајући се поново праве нову индивидуу. На крају крајева сви индивидуални облици растварају се у космичко постојање, а космичко битисање ишчезава у свијести Брахама. Вјечност се замишља као два стања Апсолута који се смјењују, Апсолут у себи и Апсолут у космосу. Творевина се окончава рушењем, које ништа не помаже постојању Апсолута. На тај начин свијет се замишља као бесциљно враћање у круг. Свака множина објективне стварности је илузија. Постоји само један Брахман, који стално прави и руши свјетове, Човјечији дух атман - је једносуштан апсолутном духу Брахману, вањска представа о мноштву бића је плод илузије, фантазије и незнања. "Ја сам ти, ти си он (Брахман)", јест постоји само један Апсолут, а историја свијета - то је космичка трагикомедија, чији је аутор, актер и посматрач сам Брахман под видом многих лажних облика и маски.

Овај поглед на свијет поткопава саме основе морала: етика се појављује у човјечјим односима а у хиндуизму сам појам о мноштву, о томе да постоји реално "ја" и "ти", различити један од другог, сматра се илузорним. Хоћемо ли више вољети своју илузију, хоћемо ли мрзити нереалност која се појављује пред нашим очима? Зато мудрац воли само свој властити атман, свијет за њега уопште не постоји. То је теорија крајњег самољубља, и само недоследност самих хиндуиста даје им могућност да говоре о таквим друштвеним категоријама као што је праведност и таквим моралним категоријама као што је Љубав. Какву праведност и љубав могу имати сјенке, које ничу у сновима, које ишчезавају са буђењем без трага и остатка? Хиндуизам потчињава "божанство" некаквим надбожанским законима ритма који присиљава Апсолута да понавља рад наука: час испушта из себе нит свјетова, час је поново увлачи у себе. Хиндуизам је претворио човјека у фикцију. Човјек уображава да постоји, а уствари, њега нема - постоји само један Брахман. Хиндуист је лишен више радости - личне љубави према личном Богу, своме спаситељу - и богоопштења, која почиње овде на земљи и траје до вјечности.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:44 pm

На шта треба да православни обратити пажњу у разговору са будистом?



Будизам не представља религију већ више морално-примијењену философију. Религија је савез човјечје душе са вишим духовним бићем. Будизам игнорише сва основна питања и начела религије: постојање Бога, бесмртност душе, средства комуницирања душе са духовним свијетом итд. Религија је савез између човјека и Божанства. У будизму божанство одсуствује, а човјечија индивидуалност подлеже уништењу у нирвани. Ако за хришћанина свијет представља арену борбе добра и зла, онда је за будисту само постојање зла, замка из које нема излаза осим самоуништења, погружења у нирвани, гдје гасну осјећања, мисли, жеље, гдје, одвлачећи се од вањског и унутарњег погружава се у провалију без дна, као што труп спуштају у гроб.

Учење Буде пружало је непомирљиву и дубоку анализу супротности и трагизма земаљског битисања. Али оно није нашло излаза пошто се пије обратило Богу него човјеку који је залутао у лавиринту супротности. Будизам је у своме апсолутном звању зла дошао до краја понора, који пије могао пређи. Он као да је анатемисао психички живот човјека и угледао пред собом труп од

кога се са одратношћу окренуо. Једини спас од патњи за будизам представља само уништење. Али то није физичко самоубиство, пошто је будизам наслиједио од браманизма метемпсихозу - теорију преоваплоћења, према којој елементи душе чине нову душу и она долази на земљу у новом тијелу. Будизам хоће да уништи живот. кроз уништење саме жеље за животом, кроз ослобађање себе од свих психичких преживљавања, кроз непостојање Нирвана. Зато будизам представља најдоследније и најнепоштедније изражену философију смрти.

Циљ хришћанског живота је богоопштење. Циљ будизма је мир смрти. Будиста не схвата зашто је дошао на овај свијет, ко га је бацио у море зла и патњи, шта је то: шала или трагична грешка? И зато будиста са гордим презирањем одлази из живота још док је жив.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Administrator
Administrator
Administrator
avatar

Muški
Broj poruka : 773
Godina : 39
Lokacija : Pancevo
Datum upisa : 29.10.2008

PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   Sre Nov 26, 2008 9:44 pm

На шта треба да православни обратити пажњу у разговору са муслиманом?



Ислам проповиједа фатализам, при коме се слободно самоопредјељење личности претвара у фикцију. Све је условљено и унапријед одређено. Божанство гута човјека не остављајући мјеста његовој слободној вољи. Божији промисао у исламу претвара се у несавладиву судбину, а животни пут човјека у остваривање унапријед одређеног плана: све што се дешава човјеку, прима се као неизбјежност. Такав поглед у његовом логичком завршетку мора довести до схватања да човјек нема могућности за морални избор. Али ислам не долази до тога. Његови теолози разрадили су појам паралелизма, који допушта моралну слободу, али не моралну аутономију. Овај поглед подсјећа на схватање блаженог Августина, које је Црква одбацила, и на учење калвиниста. Противречност између моралне одговорности и ограничене слободне воље исламски теолози покушавају оповргнути учењем о спасењу свих муслимана. Према њиховом закону праведности, муслимани који гријеше дужни су поднијети одговарајуће казне у загробном животу али према молитвама Мухамеда и имама и читавог исламског свијета, чак и најгрешнији муслиман на крају крајева биће спасен. Треба обратити пажњу на то да у исламској религији нема посредника између Бога и човјека-, а Мухамед је само посланик, тако да се између трансцендентног Божанства и свијета налази непревазиђена провалија. И док је Јеванђеље монолитно, то у сурама Курана, посебно међу сурама мекијског (ранијег) и мединског (каснијег) периода постоје противречности. То муслимани објашњавају тиме да је Мухамед имао право да измијени или промијени своје поставке, а такође да их замијени другима. За муслимана је уопште једна од карактеристичних особина истине њена унутрарња противречност.

Треба истаћи и својеврсну "'двојственост" муслиманске религије, која прописује својим следбеницима различита правила и обавезе према муслиманима и немуслиманима.

Треба посебно истаћи питање које се тиче исламских вјерских ратова са иновјернима. Може се слободно рећи да се муслимани налазе у стању перманентног рата са немуслиманским народима, рата у којем могу бити привремена помирења - примирја, али не мир. Треба такође истаћи принудне и насилне мјере које препоручује Куран, а које се тичу побијеђених народа и њиховом превођењу у ислам. Ми сматрамо да је свако насиље у име религије, прије свега, увреда за саму религију.

Не можемо се сложити са многоженством које допушта ислам, пошто брак сматрамо савезом љубави двију личности и њиховим јединством. Муслиманска мистика је најјасније изражена у суфизму, који је оставио дубок утицај на књижевност и умјетност Средње Азије и Блиског истока. Ово учење је примило у себе многе представе и идеје хиндуских мистичких школа и секти и зато се колеба између монотеизма и пантеизма. Суфистичка (школа) поезија широко користи алегорије и еротске ликове за изражавање мистичких доживљавања. Према исламској мистици се понашају многобројни дервишки редови; они су засновани на заповијестима које дјелимично подсјећају на монашке завјете, али се суштински разликују. Излаз из дервишког реда је слободан, нико га не пориче. Већина правилника дервишких редова садржи упутства на таквим аскетским методама, као што су пост, ноћна бдења, послушност наставнику итд. Али обично се као највише духовно спасење овдје сматра екстаза, која се достиже ритмичким покретима, плесовима, а у неким случајевима узимањем наркотика. Код шиита су религиозни празници праћени позоришним и уличним процесијама.

Уосталом, треба рећи да је, без обзира на принципијелну разлику између православне мистике велике Божанске свјетлости и вјештачке егзалтације муслиманских дервиша, ислам у цјелини сачувао више елемената аскетизма него савремено римокатоличанство, а тим прије него протестантизам.

_________________
[embed-flash(width,height)]Sex je kao skok sa motkom, skaces dok imas motku....[/embed-flash]

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://malosokace.serbianforum.info
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Tajna spasenja   

Nazad na vrh Ići dole
 
Tajna spasenja
Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
 Similar topics
-
» Tajna lobanje
» Tajna
» Tajna
» Covek je tajna i zagonetka
» Tajna Sfinge

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
MALO SOKAČE :: D i s k u s i j a :: Kultura i obrazovanje-
Skoči na: